Sudeći po vestima koje dolaze iz dela turskih medija i društvenih mreža, ispada da su se u državi u kojoj su mnogo krupniji događaji, poput masovnih hapšenja generala i neposlušnih antirežimskih novinara, kao i raspoređivanja Patriot raketnih sistema prošli glatko, Erdoganova kola slomila na seči drveća u Gezi parku u Istanbulu zbog izgradnje replike kasarne iz Osmanskog carstva u kojoj će navodno biti smešten tržni centar.
Izgleda da se ne radi se o klasičnom "prolećnom" scenariju koji podrazumeva rušenje vlade, skidanje s vlasti kompletne vladajuće stranke i otvaranje prostora za delovanje sadašnjoj opoziciji, već pre svega političku diskreditaciju premijera Erdogana pred predsedničke izbore, piše za Nedeljnik Miloš B. Marković saradnik Evropskog centra za regionalnu saradnju, magistrant sa Instituta drušvenih nauka Ankarskog univerziteta i jedan od najboljih poznavalaca Turske u Srbiji.
Preko noći, Erdogan je postao fašista, i to ne samo za levičare i sekulariste, već i neke "pokrivene" demonstrante, a turski gradovi su oblepljeni fotografijama premijera na kojima je predstavljen s brkovima koje je "proslavio" Adolf Hitler. Takođe, da medijska slika bude kompletnija, postarali su se plaćeni oglasi u Njujork Tajmsu i Vašington Postu.
Dobra kampanja?
Uzimajući u obzir nedavno završene "demokratske" revolucije u Tunisu i Egiptu, kao i aktuelni sukob u Siriji, čini se da se pre radi o ozbiljnoj i dobro organizovanoj kampanji nego o spontanim okupljanjima i širenju nezadovoljstva. Bez obzira na sklonosti premijera Erdogana da sve drži u svojim rukama, kao i na to da u njegovom ponašanju ima mnogo toga autokratskog, činjenica je da u Turskoj ne postoji kritična masa koja bi dovela u pitanje neprikosnovenost premijera i njegove stranke. Lakoća kojom je Erdogan dobijao sve dosadašnje izbore to najbolje pokazuje.
Opozicija koju predvode Kemal Kiličdaroglu (Narodno-republikanska partija) i Devlet Bahčeli (Partija nacionalističke akcije), i koja za sve godine vlasti Partije pravde i razvoja nije uspela da iznedri političara sposobnog da se uhvati u koštac s harizmatičnim premijerom, teško da je samostalno mogla da pokrene ovakve proteste i malo je verovatno da će takva opozicija imati neke velike koristi od demonstracija koje su prerasle u nemire i "prelile" se na dobar deo Turske. Što se konkretno Devleta Bahčelija tiče, on i ne želi da učestvuje u protestima. Razlog tome je njegov stav da događaji u Istanbulu i drugim turskim gradovima imaju dublju političku pozadinu, kao i to da je nasilje na ulicama proizvod delovanja "umirovljene" PKK. Ipak, Narodno-republikanska stranka, kao i delovi Partije pravde i razvoja nisu u potpunosti po strani dešavanja.
Samo da Erdogan ode
Mogućnost da se preko ovih nemira pred predsedničke izbore politički diskredituje premijer Erdogan kod nekih je pobudila nadu da će konačno uspeti da privedu kraju obračun s Erdoganom i njegovim krilom Partije pravde i razvoja. Kako se već ogradio od nasilja, predsednik Gul će verovatno u narednom periodu nastaviti s pomirljivim porukama, što će produbiti jaz i pojačati animozitet koji postoji između njega i Erdogana. U tom kontekstu, u turskoj javnosti se čak spekulisalo da bi predsednik Gul mogao da uloži veto na problematični zakon o alkoholu, a sve pod plaštom smirivanja situacije u Istanbulu i ostalim turskim gradovima. Ovde se po svemu sudeći i ne radi o klasičnom "prolećnom" scenariju.
Takođe, vrlo je diskutabilna odgovornost premijera Erdogana i ministra unutrašnjih poslova Muamera Gulera zbog prekomerene upotrebe sile policije protiv demonstranata u Istanbulu i drugim gradovima. Iako mu se odavno pripisuje zloupotreba policije, činjenica je da ministarstvo unutrašnjih poslova, kao i neka druga ministarstva kadrovski nisu u rukama Erdogana već moćnog džemata Fetulaha Gulena, koji zajedno sa SAD u predstojećoj predsedničko-premijerskoj trci protežira aktuelnog turskog predsednika i Erdoganovog partijskog kolegu, Abdulaha Gula.
I dok je postojao zajednički cilj kao što je rušenje turske vojske, pitanje "vlasništva" nad policijom nije se postavljalo. S obzirom na to da su se putevi džemata i premijera razišli i da već nekoliko godina traje otvoreni rat premijera s imamom Gulenom (živi u Pensilvaniji, SAD), s pravom postavlja pitanje ko je zapravo dao zeleno svetlo policiji za obračun s demonstrantima.
Sve je maska
S druge strane, normalizacija odnosa sa Izraelom, kojom je turski premijer mislio da kupi dodatno vreme i koja je trebalo da posluži kao početak poboljšavanja odnosa turskog premijera s administracijom američkog predsednika Obame, očigledno nije bila dovoljna da se vrati poverenje u Erdogana koji se u prethodnom periodu pokazao kao prilično nepredvidljiv i nametljiv u poslovima u kojima se od njega to (nije) očekivalo.
Isto tako, u Izraelu vrlo dobro znaju da Tajipu Erdoganu nije iskreno stalo do normalizacije odnosa sa Izraelom, odnosno da je Erdoganova "želja" da ide ruku pod ruku s Benjaminom Netanjahuom samo kratkotrajnog karaktera. Likovanje Erdogana i Davutoglua nad Izraelom bilo je, međutim, kratkog veka. Samo što su nabacili osmehe na lica zbog izraelskog prihvatanja tri turska zahteva, a koji su u vezi s napadom na brod "Mavi Marmara", Erdogan i Davutoglu su doživeli da se talas nezadovoljstva prelije sa Magreba na samu Tursku.
Za razliku od Erdogana, Gul se u prethodnom periodu trudio da ostane po strani i da ne daje previše oštre izjave na račun Izraela i njegove politike na Bliskom istoku. Upravo iz tog razloga, mnogi, uključujući Izrael, bili bi vrlo zadovoljni ukoliko bi Erdogan nekako sišao, a na njegovo mesto došao neko predvidljiviji.
Strategijska praznina
S obzirom na to da su Erdogan i Davutoglu na spoljnopolitičkom planu umesto željene "strategijske dubine" uspeli da se izbore samo za "strategijsku prazninu" i konfrontiraju Tursku sa skoro svima, jasno je da je među velikim silama veoma mali broj onih koji su spremni da zalegnu za premijera Erdogana. Ovo isto tako znači da će predsednik Gul, kao i demonstranti, moći da očekuju dalju prećutnu podršku SAD i Izraela, ali i džemata Fetulaha Gulena. Bilo kao novi-stari predsednik, bilo kao novi premijer, Gul će imati priliku da popravi brojne mostove koje je Erdogan poslednjih godina za sobom dizao u vazduh.
Gula, ukoliko se događaji budu kretali u željenom pravcu i ukoliko isti uspe da potisne Erdogana makar na margine turske politike, čeka stvarna realizacija normalizacije odnosa s Izraelom (s obaveznim izraleskim ispostavljanjem računa zbog tri turska uslova), stišavanje bure u odnosima sa Sirijom, postavljanje odnosa sa Moskvom na nove temelje, kao i redefinisanje crvenih linija Turske na Bliskom istoku. Zanimljivo je, takođe, koliko će ovo ograničavanje turskog angažmana na Bliskom istoku, a koje će biti usklađeno s interesima SAD i Izraela, uticati na tursku balkansku politiku.
Kad je pak o Erdoganu reč, njega čeka kako borba s "borcima za demokratiju" tako i suočavanje s "otpakivanjem" afera, koje nimalo neće biti prijatno u periodu priprema za predsedničke izbore, a o "prekvalifikaciji" će biti prinuđen da razmišlja i aktuelni ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu.
