Dijamanti, dovoljno veliki da okite sve zvezde na holivudskom "crvenom tepihu", padaju kao kiša na Saturnu i Jupiteru, veruju američki naučnici.

Novi podaci o atmosferi ovih planeta ukazuju da oko gasnih giganata Saturna i Jupitera karbona ima u izobilju, i to u njegovoj zaslepljujućoj formi kristala, preneo je BBC.

Svetlosne oluje pretvaraju metan u čađ, odnosno karbon, koji tokom pada postaje sve čvršći, pretvarajući se u komade grafita, a potom u dijamante.

Ovaj "kaneni grad", kad padne na površinu planete, na kraju se ponovo otopi, tvrde američki naučnici koji su do tog zaključka došli na osnovu najnovijih proračuna, a predstavili su ih na nedavnoj godišnjoj konferenciji o astronomiji.

"Ljudi me pitaju: Na osnovu čega to možeš da kažeš? Sve se svodi na hemiju. I, mislimo da smo prilično sigurni", kaže dr Kevin Bejnis sa Univerziteta u Viskonsinu.

Najveći od tih dijamanata, veruju američki naučnici, ima prečnik oko jednog centimetra. "Dovoljno je velik da ga stavite na prsten, samo što - naravno - nije izbrušen", kaže Bejnis.

Ovaj naučnik, koji radi i u jednoj od Nasinih laboratorija, primećuje da je reč o dijamantu veličine na koju bi "i Elizabet Tejlor bila ponosna".

Zaključak tima naučnika je da na Saturnu nastaje oko 1.000 tona dijamanata godišnje!

Na konferenciji Američkog astronomskog društva u Denveru, u državi Kolorado, Bejnis je predstavio rezultate do kojih je došao na zajedničkom projektu sa Monom Delicki, naučnicom iz Kalifornije.

Već dugo se veruje da su Uran i Neptun pravi "rasadnici" dragog kamenja, a za Saturn i Jupiter se verovalo da nemaju odgovarajuću atmosferu.

Bejnis i Delicki analizirali su poslednje prognoze temperature i pritiska u unutrašnjosti tih planeta, kao i nove podatke o ponašanju karbona u različitim uslovima.

Zaključili su velike delove dve gasne planete, naročito Saturn, "zapljuskuju" stabilni kristali dijamanata:

"Sve počinje u višoj atmosferi, u zonama oluja, gde svetlost pretvara metan u čađ. Dok čađ pada, pritisak se povećava i čađ se pretvara u grafit - onakav kakav imamo u olovkama. Do dubine pada od 6.000 kilometara, komadi grafita očvrsnu u dijamante - čvrste i nereaktivne."

Dijamanti padaju još 30.000 kilometara - što je oko dva i po raspona Zemlje - i kad stignu u te ekstremne dubine, pritisak i temperatura su toliko pakleni da nema šanse da dijamanti mogu ostati u čvrstom stanju. "Veoma je neizvesno šta se dešava sa karbonom na tim dubinama", dodaje Bejnis.

Rezultati do kojih su došli američki naučnici još nisu verifikovani u stručnoj javnosti, ali stručnjaci koje je kontaktirao BBC kažu da dijamantsku kišu na Saturnu i Jupiteru "ne bi trebalo odbacivati" kao mogućnost, iako mnogi smatraju da jednostavno nema dovoljno podataka o sastavu samih planeta - da bi se uopšte moglo izračunati.