Moj problem nije bija šta ne znan vozit, nego šta vozin previše dobro za naše prilike. Sićan se kako su nas u autoškoli učili i stalno nan ponavljali da dobar vozač ne gleda samo šta mu je sad ovoga momenta isprid auta, nego da uvik gleda širu sliku i situaciju.
E pa ja san dobro utuvila to o gledanju šire slike i lipo bi dok vozin gledala isprid sebe, iza sebe, sa strane, livo, desno a onda još i šire, ajmo reć globalno, počela bi mislit o dupinima i oće li izumrit, o nestajanju amazonskih šuma, o identiteckin problemima plaža u Mozambiku, o plastiki u moru i dok bi ja tako sagledavala širu sliku i sve više usporavala, jer nemoš tolko mislit i brzo vozit, neko bi se iza skoro zableušija u mene i onda eto ti opet deračine po meni. I sad san ja kriva šta mislin, a ne on iza mene šta ne pazi.
Jedan put san isto tako gledajući širu sliku udrila jednome susidu u zid. Tojest u suhozid. Na Čiovu svi grade te suhozide, ja ne znan šta in je to, neka opsesija, ako nisi u životu kuću opkolija sa 100 metara kvadratnih suhozida, ka da nisi ni živija. Čoviče, živimo u dvajstprvom stoljeću, ljudi letaju po svemiru u nekakvin kapsulama, razvijaju se 5G mriže, čipira se ljude, ovo ono, a na Čiovu je još uvik najveća baza poslagat suhozid oko kuće.
Prvit put san udarila taj suhozid...
Ovi dotični moj susid je ima kuću točno na vrhu uzbrdice u mojoj ulici, a na tome mistu se nalazija i najkompliciraniji nagib od svih nagiba na svitu. Prvi put san udrila u taj njegov suhozid kad san malo proklizala zbog kiše i to na rikverc. Nisan jako, samo san se malo ajmo reć naslonila sa karoserijon. On me vidija kroz prozor, izaša i skroz smireno reka da nema veze, da se to svakome može dogodit. Bija je baš onako dobrohotan kako muški i inače budu ponekad prema ženama vozačima jer oni su ka nadmoćni pa onda mogu sebi dopustit bit i ljubazni. Još mi je i dava upute kako ću izać iz tog njegovog zida i sve se sritno završilo.
Drugi put...
Bija je malo manje sritan rasplet kad san ni misec dana nakon toga opet uletila u taj isti zid, ali ovoga puta sa prednjin dilon. Taj put je izletija iz kuće mašući rukama, a iz ušiju mu prodimilo jer bože moj, ruvinala san mu suhozid, a suhozid je svetinja. Kako zid može bit svetinja mozgala san ja, pa to je običan zid i ne može bit svetinja. Osim ako je na njemu nacrtan grb od Torcide, šta ovdi nije bija slučaj. U svakom slučaju, eto ti njega bisan ka pas:
- Ovo je drugi put da si udrila u moj zid! Drugi
put!!!
- Ajme, skužajte, nisan tila...
- Nisi tila? Nisi tila?! Pogledaj, odvalila si mi po zida! I šta
bi ja sad triba napravit, a?!
Kad me već lipo pita za mišljenje, ja san mu ga i dala jer san baš u glavi imala rješenje koje se nametalo samo po sebi:
- Pa, maknite više taj zid!
Ovi prozvižda.
Da nisu naišli slučajni prolaznici, to bi mi vjerojatno bija zadnji zid u kojeg san u životu udrila.
Brza cesta se zove otkad san ja prestala vozit
Taman san bila nekako svladala uzbrdice, nizbrdice, okuke i suhozide Okruga Gornjeg, kadli ti onome mome bivšome padne na pamet da bi tribala vozit do Splita.
- Neću u Split – kažen ja – Bojin se.
- Gledaj, sve ti je to u glavi. Pa položila si
vozački!
- A jesan. Biće su se sažalili.
- Slušaj me vamo. Niko nikad nije položija zato šta se komisija
sažalila. Tako se nisu ni na tebe sažalili, razumiš?
- Pa nisu na mene, nego na auto! Bilo in ga je žaj više kolko se
muči smenon.
- Lipo san ti reka! Da ne znaš vozit, ne bi ni položila.
- Pa morala san položit.
- Zašto si morala?
- Zato šta su svi rekli da neću! Eto in sad.
- Oćeš reć da si položila iz dišpeta?
- E.
- Okej, onda sad lipo iz dišpeta vozi do Splita.
- Ne mogu.
- Možeš. Ako si mogla vozit od Okruka do Trogira, moš i do
Splita.
- Ne mogu, jes ti vidija kolko u Splitu ima semafora? Više
semafora nego auta. A ja san polagala u Trogiru di nema
nijedan!
Uzalud mi je bilo, ovi upra vozi, vozi.
I evo nas na magistrali iznad Kaštela. Sad se to zove brza cesta, a tako se zove otkad san ja prestala vozit.
Muž: Vozi!
- Pa vozin.
- Vozi brže!
- Di ću brže, čoviče, na 60 san!
- A šta piše na onom znaku tamo? Jel piše 80, a?
- Pa ne mogu vozit 60 i u toj brzini još i gledat šta piše na
znakovima, jes ti pri sebi? Oćeš da izginemo ovdi?
Uostalom, dok san ja skupila hrabrosti odlipit oči sa ceste i napokon pogledat znakove, već smo stigli do dila di je pisalo 60 tako da smo lipo opet došli na moje, ka šta je i red.
Gušt u vožnji
Možda bi mene sve ove nevolje na cesti bile skroz ubile u pojam da nisan jednog dana sila u auto sa prijateljicom koja je prema vožnji imala, kako bi rekla, još osebujniji pristup od mene. Smistila se ja na suvozačko, ona za volan, a ogromnu boršu koju je imala lipo stavila na mjenjač. Ja pokažen na boršu i kažen:
- Oš da ti ja držin boršu dok voziš?
- Zašto?
- Pa, ovaj, kako ćeš minjat brzine?
Ona se okrene prema meni i iskreno iznenađena, kaže:
- Pa ko ih minja?
I stvarno, od Okruga do Trogira, znači oko 5 kilometara ceste, ona nijedanput nije prominila brzinu. Baš san guštala, a da ne govorin kako smo se lipo naćakulale. Tad san shvatila da cila ta priča sa autima uopće nije tako teška ka šta mi se prije činilo. Stvar je u muškima, oni brate sve moraju zakomplicirat.
Ipak, jedini muški koji je u mom stilu vožnje vidija lipotu, bija je moj brat.
Jedan put, nakon šta san sebe i njega sritno odvozila od točke A do točke B, vidno impresioniran, kaže on meni:
- Ala gušta. Ti kad voziš, svi misle da je pir.
- Pir? Zašto pir?
- Pa lipo – ti na čelu kolone, iza tebe dvadeset auta, i svi
trube!
