Kako je prošlo dve godine od smrti našeg patrijarha Pavla, spremili smo vam nekoliko anegdota da vas podsete na njegov život. Parijarh Pavle je bio poznat po svojoj skromnosti, dobroti - ali i duhovitosti. Tako je Pavle duhovne vrednosti promovisao na veseo način koji živi u sećanju svih koji su razgovarali sa njim.
Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: "Vaša svetlosti" (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio: "Kad sam već svetlost, šta će ti blic?"
Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: " Dao mi moj drug Paja." Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa, naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."
Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca: "Čija su to tolika luksuzna kola parkirana?- Naših vladika. Došli su njima na Sabor", odgovorio je pratilac. "O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?!", duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.
Zanimljivo je da patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.
Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane "?" kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu", a patrijarh mu je na to odgovorio: "Jesmo, al' kad popijemo ništa ne valjamo."
Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten."
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno."
U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa "škorpionom" o pojasu. Na to je rekao: "Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide."
Grupu mladića koji su izlazili iz kluba "Akademija" presrela je nekolicina muškaraca koji su ih usplahireno pitali: "Videste li Pavla?" Naime, patrijarh je voleo rano da izađe da kupi hleb i novine - a mladi su se tada tek vraćali iz klubova.
Bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio: "Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći."
Kada se Jugoslavija razidarala, njegova svetost patrijarh izjavio je sledeće: "Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina."
