Ako je sramota za Srbiju što se ni danas ne zna gde je Dražin grob, ništa manja nije nepravda što su življenje i patnja njegove životne saputnice zaboravljeni, piše Nedeljnik u novom broju.
Jelica Mihailović je rođena u oficirskoj porodici. Otac Jevrem je bio pešadijski pukovnik, a svoje četiri ćerke i sina školovao je na najvišim školama u Srbiji i Nemačkoj.
Sa Dražom se upoznala odlazeći na vojnu akademiju u posetu bratu Borivoju, čiji je Mihailović bio najbolji prijatelj.
Ipak, prvi brak imala je uoči Prvog svetskog rata sa profesorom književnosti Radivojem Lazarevićem, bratom Dare Ćosić, majke pisca Branimira Ćosića. Mladenci su živeli u Prizrenu, gde ih je zatekao Veliki rat.
Nažalost, tifus joj „uzima" muža dok je Jelica bila u petom mesecu trudnoće.
Iz Prizrena je morala da pobegne pred krvavim pirom bugarske i balističke vojske i izmučena od dugog pešačenja stigla je u Kruševac, gde su brigu o njoj preuzele majka i sestre Olga, Ana i Danica.
U rano proleće 1916. godine Jelica rađa Radmilu, dok njen brat Borivoje, s Dražom zajedno prolazi najtežu golgotu srpskog naroda. Borivoje gine na Ceru i biva sahranjen na Glogovcu. Njegovi posmrtni ostaci tek kasnije su preneseni u Beograd.
Pet godina bila je udovica a početkom 1920. udala se za Dražu, koji je tada bio vodnik 3. čete 1. bataljona Pešadijskog puka Kraljeve garde. Nakon svadbe Draža je prekomandovan u Skoplje kao kapetan druge klase.
Jelica mu rađa sinove Branka (1921) i Ljubivoja (1922), koji je posle nekoliko meseci umro. Ipak, prerana smrt deteta nije ih obeshrabrila i u narednim godinama dobili su Vojislava (1924) i ćerku Gordanu (1927).
Kao odličnog oficira, vojni vrh 1931. godine raspoređuje Dražu u Gardu. Pošto nisu imali puno novca, kupili su malu prizemnu kuću u Beogradu, napravljenu od blata i pruća u Bregalničkoj ulici.
Komšinica svedočila o izuzetnosti Jelice Mihailović
Od Marije Jovanović, komšinice porodice Mihailović, novinar Nedeljnika saznao je svojevremeno pojedinosti o životu Mihailovića.
- Jelica je bila izuzetna žena. Ona i Draža bili su vrlo društveni, pa je ceo komšiluk znao da se skupi u njihovom dvorištu. Ja sam tada bila devojčica i po ceo dan sam se igrala s Brankom, Vojislavom i Gordanom. Pošto je volela decu, stalno nam je mesila pite i kuvala slatko žito. Nisu imali ništa luksuzno. U kući su bile četiri prostorije. U jednoj sobici je bio Dražin drveni šifonjer, gde je držao svoje knjige, u drugoj je bio šporet na drva, okolo drvene klupe umesto stolica. Nisu imali ni kupatila, već u dvorištu poljski klozet, a malo podalje i česmu. U prikrajku nevelike avlije bila je štala, u kojoj je Draža držao vojničkog konja, koji mu je sledovao kao gardijskom oficiru - ispičala je ova žena.
Jovanovićeva je ispričala dosad nepoznate detalje o generalu Mihailoviću.
- Draža je nešto ranije, krajem 1940. godine, pozvan u komandu. Sećam se, te noći ga je ispratila Jelica s decom ne sluteći da ga dugo, dugo neće videti. Do početka rata Draža je bio na manevrima negde u Bosni, a kasnije ga je rat zatekao u Doboju odakle je, s delom komande otišao u šumu, ne priznajući kapitulaciju, da se bori protiv okupatora. Jelica je tokom rata preživela pravu golgotu. Tri puta je hapšena. Prilikom drugog hapšenja 1942. godine, sve stvari su joj iz kuće odnete. Ni iglu nisu ostavili. Kad se u jesen 1943. vratila, komšiluk joj je dao nešto pokućstva, čak i obuću i odeću. Bilo je tužno gledati u kakvom se stanju nalazi žena čoveka koji je komandovao kraljevom vojskom u otadžbini - rekla je ona.
Na osnovu dokumenata do kojih je došao Nedeljnik, Jelicu kao i njihove komšije Đorđeviće u jesen 1941. godine hapsi Gestapo. Mir je potrajao do proleća 1942., kad Nedićevo ministarstvo policije traži od Nemaca da se hapse i u logor vode porodice četnika.
- Ne vidim razloga da sin i ćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj s mnogim porodicima onih koji su u šumi - pisalo je u elaboratu pomenutog Ministarstva koji je upućen komandantu nemačkih trupa u Srbiji generalu Baderu.
Nemci odmah raspisuju objavu tražeći od Draže i njegovih oficira da se predaju, ili će im pohapsiti porodice. Kad to nisu hteli da učine, usledila su hapšenja i odvođenja u logor na Banjici.
Jelica i deca završavaju kao nemački taoci
Privedeni su Jelica, Branko i Gordana. Dakle, aprila 1942. pohapšena je ne samo uža porodica, nego i familija komandanta Ravnogorskog pokreta, koji je odbio da se preda nemačkom okupatoru. Pored žene i dece, strina i njihove dece, uhapšeni su i Dražina sestra Vidosava, zet Dragoje i sestričina Danica.
Čim su pohapšeni i odvedeni u logor Banjica, Jelica je s ćerkom Gordanom, Dražinom sestrom Vidosavom i sestričnom Danicom, odvedena u žensku sobu 35 na drugom spratu logora, u kojoj je bilo 50 srpskih zatočenica, među kojima najviše skojevki, ali i žena, ćerki i sestara četničkih oficira kao što je Nikola Kalabić.
Gestapou je bilo svejedno da li su zatočenice bile iz četničkih ili partizanskih porodica, jer su im i jedni i drugi bili protivnici.
Jelica je s ćerkom i Dražinom sestrom i sestričinom posle mesec dana prebačena u takozvanu „talačku" sobu, gde su bile zatočene žene visokih četničkih oficira i partizana. Čim su dovođene u logor, uzimani su im otisci prstiju i pravljena osnovna biografija. S tom dokumentacijom zatvorenice i zatvorenici boravili su u logoru. One za koje dokumentacija nije pravljena, odmah su streljane.
Pod naznakom „Taoci" Odeljenja specijalne policije Uprave grada Beograda, pod brojem II i rednim 1. zavedena je supruga Draže Mihailovića - Jelica, za koju se ovde navodi da je rođena 27. avgusta 1895. godine u Beogradu, od oca Jevrema Brankovića i majke Ljubice rođene Kreclović, da je osnovnu školu i gimnaziju završila u Beogradu, studirala prava, ali nije diplomirala. Da pored srpskog govori i nemački jezik.
U dokumentaciji postoji i pet otisaka prstiju Jelice Mihailović, što je bila standardna procedura prilikom dovođenja u zloglasni logor Banjica. Piše i da je imala nadimak Lena.
Ista sprovodnica napravljena je i za Jeličinu i Dražinu ćerku Gordanu, koja je datirana pod brojem 30. U njoj se, pored opštih podataka, kao i za majku, navodi da je rođena 12. februara 1926. godine i da je završila šesti razred gimnazije. Na narednoj strani, gde je takođe dala otiske prstiju, svojeručno je napisala: Ja sam učenica šestog razreda gimnazije. A na sledećoj je njen lični opis: mala, smeđa, usta pravilna, zubi zdravi, osobenih znakova nema...
Odeljenje specijalne policije UGB na strani 33 istog dokumenta registruje i osnovne podatke o Jeličinom i Dražinom sinu Branku, za kojeg se navodi da je rođen u Skoplju 22. aprila 1921. godine, da je završio Viši tečajni ispit i veliku maturu, adresa kao za majku i sestru Bregalnička 24, Beograd, s tim što se za Branka u „Propratnici" doslovno kaže da je sin „Draže Mihailovića, uhapšen kao talac odmetnutog oficira".
Za razliku od majke i sestre, Branko nije odveden u „talačku" sobu, već se jedno vreme nalazio na drugom spratu logora Banjica, povremeno prebacivan od sobe 66 do 68, gde je bio zatočen i jedan broj onih koji nisu dočekali slobodu.
U tim sobama, gde nije bilo kreveta već nekakvih „pustekija", nalazilo se i po 120 zatvorenika. Njima je dozvoljavano da u cik zore budu izvedeni do kupatila, potom dobiju hranu na hodniku, malo prošetaju, pa opet natrag do prvog mraka. Bilo kakve fiziološke potrebe tokom dana nisu dozvoljavane nijednom zatočeniku izvan sobe u kojoj su se nalazili, što jasno svedoči kakav je ovo bio kazamat.
Tragajući za dokumentima o sudbini Jelice Mihailović, Nedeljnik je došao do saznanja da je ona iz logora Banjica puštena nešto pre svoje dece, ali ne na slobodu, nego je prebačena u policijski pritvor, gde je bila do 18. novembra 1943. godine.
Branko i Gordana su logor Banjica napustili 24. oktobra, ali ih majka nije pronašla kući, pošto je i ona nakon dvadesetak dana izašla na slobodu. Jelica je ovo, kako stoji u Zapisniku policijskog agenta Borisa V. Ristovskog, koji je štambiljem overio šef Odseka treće policijske uprave 5. februara 1944, odmah prijavila nadležnim vlastima u Beogradu.
Spasio ih Nemac
U jesen iste godine u Beograd dolazi nemački general Herman Nojbahar za glavnokomandujućeg diplomatu za Balkan, koji je ukinuo do tada surovu odmazdu „sto za jednoga"! Nediću i Ljotiću saopštava da nije dobro da se čini ni odmazda nad decom onih koji su u šumi, pa i Dražina deca bivaju puštena iz logora.
Branko i Gordana tajno se prebacuju na Ravnu goru. Gordanu su u selu Subjel čuvali četnici, a Branko je u proleće 1944. godine završio Drugu klasu Ravnogorske akademije u selu Braići. Dobija čin potporučnika i biva raspoređen u Kosjerićku brigadu. Kasnije su oboje pali u ruke partizanima...
Poraz nacista Jelici ne donosi slobodu. Muža joj hapse, streljaju a da njegova žena ne sme ni da pita gde je...
Poslednji put Jelica je svog muža videla u improvizovanoj sudnici vojnog suda na Topčideru, nekoliko dana pre nego što je sud izrekao smrtnu presudu komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dozvoljeno joj je da dođe u sudnicu u kojoj nije bilo suđenja i koja je odzvanjala od povika „izdaja", „na smrt"... Tu se oprostila od muža. S tom ranom živela je do 1970. godine.
Nije izdala Dražu ni mrtvog
Nekoliko meseci posle pogubljenja Draže Mihailovića, kod njegove supruge Jelice došao je oficir OZNE i rekao joj: - Drugarice Jelice, ti nisi kriva za ono što je radio tvoj muž. Uostalom, tvoje dvoje dece bilo je u partizanima. Došao sam da se nagodimo. - Kako? - zapitala je Jelica. - Da se Vi, javno, preko novina odreknete Draže i osudite sve njegove zločine. Zauzvrat, država je spremna da vam za sve to dobro nagradi, obezbedi vam dobru egzistenciju do kraja života - bila je ponuda. - Ma, kakva osuda. Moj Draža je bio u pravu. On nije nikakav zločinac, već je izvršen najveći zločin nad njim - ostalo je zabeleženo u analima službe.
Nedugo posle ovoga Jelica je izgubila i posao. Ipak, život i prvenstveno deca nisu joj dali vremena ni da pati. Uspela je da se zaposli u banci kod Đerma, gde je radila tri godine, a po obrazovanju je bila učiteljica. Međutim, kad su joj Branko i Gordana 1948. godine sprovedeni na Goli otok i Sveti Grgur, dobila je otkaz i ostala sama.
Zbog teške nemaštine Jelica je prodala kuću Tihomiru Arsiću, Dražinom zemljaku i dalekom rođaku. Nekoliko godina živela je u stančiću u Majke Jevrosime, a početkom pedesetih kupila je drugi kod podvožnjaka u Cvijićevoj ulici (danas se tu nalazi hotel Zira).
Narednih dvadeset godina živela je potpuno povučena od sveta. Nije imala državnu penziju, pa su je njene tri sestre pomagale. I deca su je pomagala, ali ipak, rat je ostavio veliki ožiljak na njihovim životima.
Pod krošnjom starog kestena, mali, nekad beli, a od vremena posiveli spomenik na jednom beogradskom groblju, retki je dokaz o postojanju Jelice Mihailović. Tu je, konačno, našla mir. Na granitnoj ploči, koju nije zaobišao zub vremena, samo krst i imena: Jelica, Branko i Zoran Mihailović, unuk đenerala Draže.
Na poleđini Jevrem, Borivoje i Ljubica Branković. Jeličini roditelji i brat koji je u mladosti bio najbolji prijatelj Dragoljuba Mihailovića. Za spomenik malo ko zna, obilaze ga najbliži i, kako je uvučen pored jednog puteljka, retko ko ga i zapazi.
Ovo je porodična grobnica Mihailovića, a i Brankovića. Možda se jednog dana i Dražine kosti dostojno polože pored njegove Jelice.
