Bivši telohranitelj Slobodana Miloševića i nekadašnji vođa srebreničkih snaga govori o akcijama dok je bio komandant MUP-a Srbije, raru u BiH, hapšenje Juke Prazine.
Knjiga "Naser - od Gazimestana do Haga i unazad", autora Avda Huseinovića, donosi detalje iz života Nasera Orića, koji je pred Haškim tribunalom bio optužen pa oslobođen za ratne zločine nad Srbima! Orić kaže da knjiga štivo koje "govori o njegovom životu, vremenu u kojem je živeo i njegovim postupcima."
-U knjizi dajem odgovore na sva pitanja koja su se postavljala od 1995. godine do danas. Ko je ustvari Naser Orić, za koga je radio i kako je radio-, govori on. Uz ostalo, Orić u knjizi otkriva kako su pojedini ljudi iz vojnih i sigurnosnih službi u BiH razradili cele planove njegove diskreditacije zbog čega je, kako tvrdi, -često negativno portretiran u javnosti, a pripisivana su mu i razna nedela-.
-Glavni moj problem, čini mi se, bio je to što su određene vojne strukture bile zadužene da pomognu Srebrenici i Podrinju 1995. godine, ali to nisu učinili. Iz straha za svoje pozicije, oni su krenuli prema pomoćnim vojnim strukturama, obaveštajnim strukturama i pokušali su da dezinformišu javno mnjenje, da usmere informacije protiv mene; jednom rečju, pokušali su da umanje moju ličnost, da mene proglase glavnim krivcem za pad Srebrenice, krivcem za sve ono što se dešavalo na prostorima srednjeg Podrinja-, otkriva Orić.
Ističe da su "neki ljudi" u Armiji BiH i državnom vrhu osećali odgovornost za ono što se desilo u Srebrenici, pa su njega odabrali kao žrtvu. U više navrata naglasio je kako nijedna reč u knjizi nije bez dokaza. Podsetio je da je javnost o njemu čula svakojake priče, pozitivne ili negativne, ali da nikada od njega nisu čuli ništa u vezi s tim, pa je sada odlučio da prekine ćutnju.
Upitan ko su ljudi za koje tvrde da su radili protiv njega, Orić ističe da ih sve spominje u knjizi, ali da su među njima aktuelni bošnjački oficir za vezu sa Haškim tribunalom Amir Ahmić, bivši pomoćnik komandanta u Drugom korpusu Armije RBiH za bezbednost Mehmed Žilić, komandant Drugog korpusa Sead Delić, bivši šef Centra službi bezbednosti (CSB) u Tuzli i ministar unutrašnjih poslov Tuzlanskog kantona Hazim Rančić i drugi.
-Umesto da Delića posle pada Srebrenice kazne i da mu oduzmu činove, oni ga promovišu u čin generala! Umesto da ga degradiraju, daju mu i najveće ratno priznanje 'Zlatni ljiljan' za uspešno izvlačenje civila iz privremeno zauzete teritorije u Srebrenici!? Koga je on izvukao? Nikoga. On je zatvorio koridor i neprijatelji su pobili i ono malo ljudi što je ostalo, njih oko 2.000. Umesto da ga kazne, Žilića u Sarajevu postavljaju za šefa federalne policije; Rančić, takođe, godinama dobija visoke dužnosti; Ahmić je oficir za vezu godinama, a bio je glavnokomandujući u mojoj diskreditaciji. Ti ljudi su za novac vrbovali moje ljude i tražili od njih da govore protiv mene. Završavali su im fakultete, unapređivali na bolje poslove, davali veće činove i novce-, otkriva Orić deo sadržaja knjige.
I danas je misterija zašto je Oriću naređeno da se nekoliko meseci pre pada zaštićene zone Ujedinjenih naroda (UN) napusti Srebrenicu. Orić govori o tome.
- Najviše mi je žao što nisam bio tih dana tamo i što nisam uspeo da spojim srednje Podrinje sa Tuzlom. A to mi je rak rana, to što nisam ostao u Srebrenici. Taj narod se mogao obraniti... Ako ne bismo mogli zadržati, mogli smo spasiti dosta žrtava, manje žrtava bi bilo sigurno - , komentariše.
Nadalje, Orić je za agenciju Anadolija potvrdio da je preživeo tri pokušaja atentata. Jedan od tih pokušaja desio se na Karauli kod Kladnja, kada je u automobilu bio sa decom i suprugom.
-Tačno je da su bila tri pokušaja... U jednom slučaju bio sam najbliži smrti. Bila je tu i moja porodica. Ali, dragi Bog postoji, on sve to poravna. U knjizi otkrivam i te pokušaje atentata na mene. Desile su se te stvari. A ne bavim se kriminalom da s te strane očekujem napade-, rekao je Orić.
Bivši ambasador BiH pri Ujedinjenim narodima (UN) Muhamed Šaćirbegović otkrio je ranije za Aanadoliju da su svetske sile dale ''žuto svetlo'' za Srebrenicu. Upitan koga smatra odgovornim za pad Srebrenice, Orić je pomalo diplomatski odgovorio:
-Mi smo Srebrenicu 1993. godine predali u ruke međunarodne zajednice. UN je trebalo da zaštiti Srebrenicu, zašto nije, ne znam. Da li je ta institucija imala prave ljude na terenu, da li su Holanđani izveštavali redovno i blagovremeno o stanju i problematici na terenu, i to je pitanje. Ne bih znao reći. Jedna stvar je tačna. Holanđani su krivci. Oni su trebali da daju pravu sliku svojim pretpostavljenim, a oni da reaguju na terenu. Da li su slali ili nisu, to je pitanje, ja sam mali za takve stvari-, ocenio je Orić.
Komentarišući strahove o novim nestabilnostima u ovom delu sveta, čemu mogu pogodovati i teške ekonomske prilike, Orić je rekao:
-Ratova je bilo pre nas, biće i posle nas. Kad i u kojem vremenu, istorija će pokazati. Stvar je do nas Bošnjaka da li ćemo izvući pouku. Malo je njih izvuklo pouku iz Drugog svetskog, ali i ovih ratova, jer vidim da su vrlo brzo zaboravljeni svi užasi.-
U knjizi Orić donosi i detalje o karijeri iz 80-tih godina prošlog veka kada je kao pripadnik Specijalne jedinice MUP-a Srbije učestvovao u obezbeđenju bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Opisuje kako je Miloševićevom sinu Marku vratio pištolj kojeg su mu otela deca u njegovoj osnovnoj školi, kako je ukrao BMW i sa devojkom pobegao u Požarevac, a policija ga jurila po putu, te kako je Miloševićeva ćerka Marija volela da flertuje sa policajcima.
Takođe, Orić opisuje kako je hapsio Vuka Draškovića u martu 1991. godine i, umornom, davao mu da jede.
-Ja sam bio samo profesionalac. Kao u svakom segmentu života, pokušao sam da odgovorim na zadatke. Te poslove u Specijalnoj policiji gledao sam kako da odgovorim na najvišem nivou. Kad je bilo suđenje Azemu Vlasiju, rudari su se, kako je poznato, zabarikadirali u Rudniku Trepča. Nas 13 dobrovoljaca ušli smo dole i izvukli ih iz rudnika. To je bila najveća akcija koja je urađena u to vreme od strane Specijalne policije. Dobili smo po jedan pištolj od ministra za Dan bezbednosti 13. maja. Pokušao sam, dakle, da budem što profesionalniji. I danas me se sećaju specijalci iz Beograda-, rekao je Orić.
Orić opisuje i kako mu beogradski muftija Hamdija Jusufspahić nije želeo da pomogne i da je, zbunjen, sam ostao u beogradskoj džamiji, te kako je uhapsio Jusufa Juku Prazinu, preratnog kriminalca, koji je bio jedan od heroja Sarajeva, a da bi se kasnije borio protiv Armije RBiH u Mostaru.
Na koncu, Orić donosi i opširnu priču o svom iskustvu tokom boravka u Hagu, te kako mu je bivši oficir Vojske Republike Srpske Momir Nikolić, koji je priznao učešće u srebreničkom zločinu, za cigarete peglao košulje, kuvao i spremao, te otkrivao važne podatke. Opisuje i kako ga je šef državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić, koji je nedavno oslobođen krivice, molio da ga zaštiti od Vojislava Šešelja koji je, tvrdi, hteo da ga prebije. Piše kako je pretukao ratnog zločinca iz Foče Gojka Jankovića koji je osuđen na 34 godine zatvora, između ostalog, zbog silovanja i držanja u seksualnom ropstvu jedne devojčice u Foči tokom rata.
Takođe, otkriva kako je oslobođeni hrvatski general Ante Gotovina kuvao morske specijalitete u Hagu, te kako se između njega i oslobođenih kosovskih Albanaca Ramuša Haradinaja, Fatmira Limaja i Isaka Muslija rodilo veliko prijateljstvo. Musliu se sa Orićem i pobratio, a u Prištini mu je priređen i doček.
-Nisam ja pobornik sile. Pokušao sam biti dobar sa svima koji su hteli biti dobri sa mnom-, zaključio je ratni komandant odbrane Srebrenice Naser Orić.
