U Srbiji živi više od 1,2 miliona starijih od 65 godina, procene su da će ih za tri decenije biti više nego mladih.
Novčanu pomoć prima samo oko pet odsto starih, a u domovima ih nema ni jedan odsto. Sve veći je broj i onih koji, pod stare dane, ostaju bez posla i ne mogu da brinu ni o svojoj deci, a kamoli o ostarelim roditeljima.
Kako pišu Večernje novosti, procenjuje se da oko 225.000 najstarijih žitelja nema nikakva primanja, a oko 100.000 njih živi u najdubljem siromaštvu, sami i napušteni.
Sa prosečnom penzijom od dvestotinak evra mesečno ili još manje, sa poljoprivrednom penzijom od osamdesetak evra, oni teško mogu da plate nekog da im pomogne.
Danas država za penzije izdvaja oko 13 odsto bruto društvenog proizvoda, plus još šest odsto za zdravstveno osiguranje najstarijih.
Uz ove procente, u budućnosti će rasti i postotak koji će morati da izdvaja za dugotrajnu negu starih.
To za Novosti kaže Gordana Matković, bivši ministar socijalne politike i direktor Studija socijalne politike u Centru za liberalno-demokratske studije.
“Uz porast životnog veka posle 65. godine, produžiće se i period tokom kog će starima biti neophodna podrška. Država će ozbiljno morati da se opredeli na koji način će rešiti model dugotrajne nege, jer deca više ne mogu sama da brinu o roditeljima, što zbog migracija, što zbog promenjenih porodičnih modela. Cilj je da stari što duže ostanu u svojim kućama, mimo institucija, jer je to i za njih bolje i za državu jeftinije”, kaže ona.
Istraživanje CLDS, čiji je naručilac vladin Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, pokazalo je da oko 90.000 starih ne može samostalno da obavlja osnovne dnevne aktivnosti. Još za 15 - 18 odsto njih potrebna je povremena pomoć (kupovina lekova i hrane).
Država i sada rešava deo problema, ali je udeo ljudi koji su obuhvaćeni tom pomoći premali u odnosu na korpus od 1.250.000 starih. Svi koji su radili i plaćali doprinose imaju pravo na novčanu naknadu za negu drugog lica, od oko 15.000 dinara.
Anketa je, međutim, pokazala da polovina starih za nju i ne zna. Druga vrsta pomoći je za one koji nisu radili. To je dodatak za negu drugog lica, koji se isplaćuje preko centara za socijalni rad (oko 8.000 dinara).
Postoji i treća naknada - uvećani dodatak za one sa najvišim stepenom invaliditeta, od oko 22.000 dinara. Novac po sva tri osnova prima oko pet odsto starih.
Osim toga, država pruža i određene usluge, kao što su domovi za stare. U državnim je smešteno oko 8.000 ljudi, što je tek 0,6 odsto svih starih. U privatnim domovima ih je 2.670.
Osim toga, postoje i gerijatrijske službe za kućno lečenje i rehabilitaciju. Tu su i usluge pomoći u kući, koju u celoj Srbiji dobija oko 15.000 ljudi. Problem je što neke opštine ove usluge naplaćuju, dok ih druge pružaju besplatno, što bi moglo brzo da im isprazni kase i da se od usluga odustane.
“Kada sve sumiramo, javni rashodi za dugotrajnu negu kod nas su sada oko 0,5 odsto BDP. U Švedskoj i Holandiji su oko tri odsto. Srbija mora na vreme da razmišlja za koji će se model opredeliti i da u njega uključi što veći broj ljudi, jer će starih i bolesnih biti sve više”, zaključuje Matkovićeva.
Procene su da bi za tri decenije broj starih prvi put u istoriji mogao da premaši broj mladih.
