Tragedija u Osnovnoj školi "Sendi Huk" u Njutaunu u Konektikatu pokrenula je novu raspravu o nasilju u Americi. Debatuje se o "kulturi oružja" u SAD, nasilju u medijima, psihijatrijskom lečenju, ratovima, religiji i politici. U moru reakcija izdvojio se blog post Lize Long, u kojem ona piše o mentalnom stanju svog sina, koje je veoma slično onom u kojem je bio ubica iz Njutauna Adam Lanca. Njen tekst, pod naslovom "Ja sam majka Adama Lance" imao je više od milion i 150.000 lajkova samo na sajtu "Hafington post".
Tri dana pre nego što je 20-godišnji Adam Lanca ubio svoju majku, a zatim otvorio vatru na učionicu punu osnovaca, moj 13-godišnji sin Majkl (ime je promenjeno) propustio je svoj autobus jer je nosio pantalone pogrešne boje. - Mogu da nosim i ove pantalone - rekao je ratobornim tonom, dok mu je crna zenica gutala plavu šarenicu oka. - To su plave pantalone, a školsko pravilo je da se nose samo crne ili bež pantalone - rekla sam mu. - Oni su mi rekli da mogu da nosim i ove. Ti si glupa kučka. Mogu da nosim kakve god hoću pantalone. Ovo je Amerika. Imam svoja prava! -
- Ne možeš da nosiš kakve god želiš pantalone. - rekla sam mu predusretljivim, razumnim tonom. - I definitivno ne možeš da me nazivaš glupom kučkom. Nema elektronskih uređaja do kraja dana. Ulazi u kola, ja te vozim u školu. - Živim sa sinom koji je mentalno bolestan. Volim svog sina. Ali prestravljena sam od njega. Pre nekoliko nedelja, Majkl je uzeo nož i pretio da će ubiti i mene i sebe nakon što sam od njega tražila da u biblioteku vrati knjige s kojima je kasnio. Njegovi brat i sestra od sedam i devet godina znali su kakva je procedura u takvim situacijama - otrčali su u kola i zaključali se, a da im to nisam ni rekla. Uspela sam da Majklu otmem nož, a zatim sam jedan po jedan skupila sve oštre predmete u kući i stavila ih u jednu kutiju, koju sada ne ispuštam iz vida. Sve to vreme, on me je vređao i pretio mi da će me ubiti ili povrediti.
Sukob se završio tako što su tri krupna policajca i bolničar primorali mog sina da legne na nosila, pa su ga u skupoj vožnji kolima hitne pomoći odvezli u lokalnu ambulantu. Bolnica za mentalno zdravlje nije imala slobodnih kreveta tog dana, pa se Majkl primirio na urgentnom odeljenju. Kući su nas poslali s receptom za lek Zipreksa (antipsihotik koji se koristi za lečenje šizofrenije i bipolarnog poremećaja) i zakazanim pregledom kod lokalnog pedijatra-psihijatra.
Još uvek ne znamo šta nije u redu s Majklom. Tokom brojnih susreta sa socijalnim radnicima, terapeutima, nastavnicima i školskim službenicima, u igri su bile razne mogućnosti: Poremećaj autističnog spektra, ADHD (hiperkinetički poremećaj), neka vrsta poremećaja vezanog za kontrolu besa (Oppositional Defiant ili Intermittent Explosive Disorder)... Prošao je kroz mnoštvo antipsihotika i lekova za smirenje, probali smo i neke ruske novitete... Ništa nije dalo rezultate. Na početku sedmog razreda, Majkl je primljen u ubrzani program za visoko nadarene učenike u oblasti matematike i prirodnih nauka. Njegov IQ je neverovatan. Kada je dobro raspoložen, rado će vam pričati o svemu od grčke mitologije, preko razlika u ajnštajnovskoj i njutnovskoj fizici do serije "Doktor Hu". On je uglavnom dobro raspoložen. Ali kada nije, pazite se. A nemoguće je predvideti šta će ga isprovocirati. Nekoliko nedelja nakon što je krenuo u novu školu, Majkl je počeo da pokazuje sve čudnije i sve nasilnije ponašanje u školi. Odlučili smo da ga prebacimo na najrestriktivniji bihejvioralni program, u školu zatvorenog tipa u kojoj deca koja ne mogu da funksionišu u školama zatvorenog tipa imaju pravo na besplatno javno čuvanje od 7.30 ujutro do 1.50 popodne od ponedeljka do petka, sve dok ne napune 18 godina. Onog jutra kada smo imali incident s pantalonama, Majkl je nastavio da se svađa sa mnom celim putem. Povremeno bi se izvinio i izgledalo je kao da se kaje. Malo pre nego što smo se parkirali ispred škole, rekao mi je: -Vidi, mama, stvarno mi je žao. Mogu li da dobijem video igrice nazad danas? -
- Nema šanse. Ne možeš da se ponašaš onako kako si se danas ponašao i da tako brzo povratiš elektronske privilegije - rekla sam mu. Lice mu se ohladilo, a oči su mu bile pune proračunatog besa. - Onda ću da se ubijem. Iskočiću sad odmah iz ovih kola i ubiću se - rekao je. To je bilo to. Posle incidenta s nožem, rekla sam mu da ću ga odvesti u psihijatrijsku bolnicu čim sledeći put upotrebi te reči, bez oklevanja. Samo sam zaustavila auto u suprotnoj traci i umesto desno skrenula levo. - Gde me vodiš? Kuda idemo? - rekao je, odjednom zabrinut. - Znaš ti kuda idemo - odgovorila sam mu. - Ne! Ne možeš to da mi uradiš! Šalješ me u pakao! Šalješ me pravo u pakao! - vikao je. Zaustavila sam automobil ispred bolnice, frenetično mašući jednom od radnika obezbeđenja da priđe. - Zovite policiju. Požurite - rekla sam. Majkl je tada već divljao, vrišteći i udarajući okolo. Čvrsto sam ga zagrlila da ne bi pobegao iz automobila. Nekoliko puta me je ujeo i udari laktom u rebra. Još uvek sam jača od njega, ali neću još dugo. Došla je policija i odvela mog sina, koji je vrištao i otimao se, u dubinu bolnice. Počela sam da se tresem, a suze su mi napunile oči dok sam ispunjavala formulare: "Da li ste nekad imali poteškoće sa... Koliko je godina vaše dete imalo kada je... Da li je bilo problema sa... Da li je vaše dete ikad imalo problema sa... Ima li vaše dete..." Sada bar imamo zdravstveno osiguranje. Nedavno sam dobila posao u lokalnom koledžu, zbog čega sam morala da odustanem od karijere frilensera, jer, kada imaš dete kao što je moje, trebaju ti povlastice. Sve ćeš da uradiš za povlastice. Nema tog pojedinačnog zdravstvenog osiguranja koje može da pokrije ovako nešto. Danima je moj sin tvrdio da lažem i da sam sve izmislila kako bih ga se rešila. Prvog dana, kada sam ga nazvala da vidim kako je, rekao je: - Mrzim te. Osvetiću se čim izađem odavde. - Nakon tri dana, ponovo je bio moj smireni, slatki dečak, pun izvinjenja i obećanja da će se popraviti. Godinama slušam ta obećanja. Više im ne verujem.
U formularu za prijem pacijenta, u polju s pitanjem - Šta očekujete od lečenja? -napisala sam: - Treba mi pomoć. - I zaista mi je potrebna. Ovaj problem je prevelik da bih se s njim sama nosila. Nekad jednostavno nema dobrih opcija. Onda se samo moliš za milost i veruješ da će sve na kraju imati smisla. Ja sam majka Adama Lance
Ovo iskustvo delim s drugima, zato što sam ja majka Adama Lance. Ja sam majka Dilana Klebolda i Erika Harisa (dvojica tinejdžera koji su počinili masakr u srednjoj školi Kolumbajn 1999. godine). Ja sam majka Džejmsa Holmsa (počinilac masakra u bioskopu "Aurora" u Koloradu, u julu 2012. godine). Ja sam majka Seunga Hui-Čoa (počinilac masakra na univerzitetu u Bleksburgu u Virdžiniji 2009). Ovim mladićima i njihovim majkama je potrebna pomoć. U vreme još jedne užasne nacionalne tragedije, lako je pričati o oružju. Ali, vreme je da pričamo i mentalnoj bolesti. Prema podacima magazina "Mader Džouns", u Americi je od 1982. godine izvršeno 61 masovno ubistvo u kojima je korišćeno vatreno oružje. Među njima, 43 su bili beli muškarci, samo jedna je bila žena. Fokus teksta "Mader Džouns" bio je na tome da li su oni do oružja došli na legalan način (većina jeste). Ali, ovaj veoma vidljivi znak mentalne bolesti trebalo bi da nas vodi do toga da razmišljamo o tome koliko ljudi u Americi živi u strahu, poput mene. Kada sam socijalnog radnika mog sina pitala koje su mi opcije, rekao mi je da je jedino što mogu da uradim da protiv Majkla podnesem krivičnu prijavu. - Ako se vrati u sistem, stvoriće trag u papirologiji. To je jedini način na kojim možete da uradite bilo šta. Niko neće obratiti pažnju na vas, ako nemate krivične prijave -, rekao je. Nešto mora da se uradi Ja ne verujem da je mom sinu mesto u zatvoru. Haotično okruženje samo će pogoršati Majklovu osetljivost i ne bavi se patologijom koja leži ispod toga. Ali, izgleda da SAD zatvore koriste kao izbor rešenja za ljude s mentalnim problemima. Procenat mentalnih bolesti među zatvorenicima je pet puta veći (56 odsto) od populacije koja nije u zatvoru. Dok su državne psihijatrijske bolnice zatvorene, zatvori su postali poslednje utočište mentalnih bolesnika - zatvor Rajkers Ajlend, Okružn zatvor u Los Anđelesu, zatvor okruga Kuk u Ilinoisu postali su najveći centri za lečenje psihičkih oboljenja. Niko ne želi da pošalje 13-godišnjeg genija sa kolekcijom plišanih igračaka, koji voli Harija Potera, u zatvor. Ali, naše društvo, sa stigomom koju nose mentalne bolesti i sa lošim sistemom zdravstvene zaštite, ne nudi druge opcije. I onda još jedna izmučena duša izađe i puca u restoranu brze hrane. U tržnom centru. U učionici s osnovcima. I mi onda podignemo ruke i kažemo: - Nešto mora da se uradi -. Slažem se da nešto mora da se uradi. Vreme je za smislen razgovor o mentalnom zdravlju, na nacionalnom nivou. To je jedini način na koji naša zemlja može zaista da ozdravi. Neka mi je Bog u pomoći. Neka Bog pomogne Majklu. Neka nam je Bog svima u pomoći.
