Dok zaposleni u Francuskoj za sat zaradi prosečno 34 evra, u Srbiji njegov kolega na toliko para može da račune tek posle više od 15 časova, pišu Novosti. Gotovo dva radna dana. Da bi sustigli radnika u Nemačkoj, koji za 60 minuta obezbedi sebi 30 evra, na poslu moramo da „otkucamo“ bar 13 sati. To važi samo za one sa prosečnom platom, a takvih je u Srbiji sve manje.
Poređenje sa zaradama za dve trećine zaposlenih koji u koverti dobiju manje od proseka, previše je bolno. Oni sa posla kući odnesu tek oko 25.000 dinara mesečno. Njihov sat košta tek 1,3 evra. Tako se srpski radnik svrstao među najmanje plaćene na Starom kontinentu.
Sat rada u Evropskoj uniji staje od 3,9 do 39 evra, u zavisnosti od toga da li je reč o Bugarskoj ili Švedskoj, članicama EU. Razlike u evropskim platama izraženije su i od razlika u nacionalnom bogatstvu. Radnik u Evropi, u proseku, košta oko 23 evra, dok je u osam zemalja nekadašnjeg istočnog bloka satnica ispod 10 evra.
U Češkoj, tako, radna satnica iznosi 10 evra, Hrvatskoj 8,7 evra, BiH 3,5 evra, Rumuniji 4,4 evra, dok je u Srbiji od 2,2 evra upola niža.
- Srpski radnik je, nažalost, među najmanje plaćenim radnicima, ne samo u Evropi, nego i u svetu - kaže, za „Novosti“, Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS. - Prosečna neto zarada, bez poreza i doprinosa u Srbiji je 44.182 dinara, a 60.896 dinara bruto. Iz toga proizlazi da srpski radnik po radnom satu radi za 251 dinar ili 2,2 evra.
U Uniji poslodavaca kažu da smo pri evropskom dnu što se tiče radnog sata. Dragoljub Rajić, predsednik Unije poslodavaca, ukazuje da spadamo u osam zemalja sa najnižom satnicom u Evropi. Uprkos tome, investitori nas zaobilaze.
- Razlog zašto je investitora još malo je u tome što investitori prvo gledaju koliki je nivo zaštite privatne svojine u određenoj zemlji, zatim koliko brzo njihova investicija može da se realizuje i da li mogu da jasno predvide troškove te investicije - kaže Rajić. - To sve u Srbiji još je sporo i nepredvidivo zbog zamršene birokratije i različitih skrivenih poreza, nejasne pravne regulative, zastarelog zakona o radu, lošeg Zakona o planiranju i izgradnji, problema sa Katastrom nepokretnosti.
Tek posle svega ovoga, dodaje Rajić, investitori gledaju koliki je prosečni radni sat za datu državu i da li država daje neke subvencije uz investiciju.
Naš loš položaj još više je pogoršan padom Srbije na listi konkurentnosti Svetske banke na 101. mesto. To znači da je Srbija trenutno po uslovima poslovanja među poslednjima u Evropi. Ovu listu gledaju svi ozbiljni investitori u svetu koji se odlučuju da plasiraju sredstva u neku zemlju.
- KiM je ispred nas po zaradama u državnoj upravi, zdravstvu i obrazovanju ali ne objavljuju plate u privatnom sektoru i po delatnostima, kao ni Albanija - kaže ekonomista Miroslav Zdravković. - U odnosu na našu bruto platu, pošto Kinezi dobijaju bruto pa sami sebi uplaćuju šta treba, Kina krajem ove ili početkom iduće godine premašuje Srbiju, a Peking i Šangaj su već daleko iznad naših plata.
Razlike u zaradama na Starom kontinetu još su uočljivije kada se „pretvore“ u proizvode. Sa prosečnom zaradom od 390 evra, građanin Srbije morao bi da radi 13 godina da bi kupio stan od 50 kvadrata. Naravno, pod uslovom da celu zaradu sklanja sa strane i ne potroši ni jedan jedini dinar. Za svoj dom, prosečan radnik naše zemlje mora da radi tri puta duže od Nemca i dva puta duže od Slovenca.
U deželi zarađuju oko 1.000 evra, a kvadrat se u proseku nudi za 1.500 evra. Tako za stan od 50 kvadrata on mora da radi 6,2 godine. Kada bi Nemac svoju platu čuvao 5,5 godina, mogao bi da kupi isti stan, iako njegova cena dostiže 100.000 evra. Jer, prosek mu je 1.500 evra mesečno.
Za automobil vredan 14.000 evra, radnik u Srbiji morao bi da štedi čitavu zaradu tri godine. Slovenac mnogo lakše dolazi do limuzine. Od istog četvorotočkaša deli ga samo 14 meseci i 15 dana. Radniku Nemačke za automobile iste vrednosti bilo bi dovoljno devet meseci i 20 dana.
Istraživanje Unije poslodavaca pokazuje da je malo radnika u Srbiji koji rade puno radno vreme, odnosno osam sati. Takvih je tek 9,4 odsto. Na uzorku od 242 kompanije u kojima radi skoro 15.000 ljudi, istraživanje je pokazalo da oko 17,4 odsto zaposlenih efektivno radi pet sati, 16,5 odsto svega tri sata dnevno, a 1,2 odsto njih efektivno je angažovano manje od jednog sata. U domaćim kompanijama 23,2 odsto radnika koristi pauzu dužu od jednog sata, a 22,9 odsto odmara se 30 minuta. Za godinu dana, čak 29 odsto zaposlenih traži šest do deset puta slobodan dan, a 25 odsto njih čak 16 do 20 puta.
