Najstrastveniji pripovedač gitarske muzike Nike Kejv, praćen svojim vernim ali Rđavim Semenkama, van granica srpskog govornog područja poznatim kao The Bad Seeds, doveo je ovogodišnji Exit Festival do frenetičnog vrhunca.
Kao i pre dve godine sa svojim drugim bendom Grindermanom, naterao je publiku da pokupi svoje razjapljene vilice sa poda.
Nonšalantno stupivši na binu nakon spektakularnog vatrometa, počeo je tiho, parom pesama sa novog albuma, tek polupoznatih festivalskoj publici, odnosno poznatih polupublici, a potpuno nečuvenih u ušima one druge polupublike.
We no who U R je bila uvodna uspavanka, kakve dominiraju na predivnom poslednjem albumu Push The Sky Away, koju je u stopu sledila Jubilee street. Na Kejvov znak, Seeds su ubrzali tempo pesme, jednom, pa drugi put. Bubnjar se razigrao, Nik se obreo oči u oči sa publikom u prvom redu, a Voren Elis baca gitaru, grabi violinu. Pesma se "razbesnela", ulazeći u neočekivani krešendo. Zatim je australijski bend posegao za nekim od mnogobrojnih dragulja iz svoje prošlosti, rešale su se hipnotička From her to eternity, Weeping Song, Tupelo - posvećena Kejvovoj večitoj fascinaciji, Elvisu Prisliju.
Usledio je "povratak u budućnost". i čuli smo fantastičnu Mermaids, uz novo poigravanje sa aranžmanom.
People Ain't No Good, klavirska balada na tragu Lenonove Imagine, samo bez trunke vere u ljudsku dobrotu, tipična je Kejvovska mračna naracija.
Ali dočekali smo Into My arms, i videli drugu, nežnu stranu ovog "mračnjaka".
Ako niste znali, ima on i treću stranu, Tarantinovski krvavu, opsednutu izmišljenim junacima Divljeg zapada, krvoločnim revolverašima, a jednu od tih priča smo čuli, zvala se "Stagger Lee".
Posle naslovne pesme sa novog albuma (Push The Sky Away, ponavljamo za dekoncentrisane), poželeli su nam laku noć, mada su se krajnje nedosledno vratili na binu i počastili Exit sa We Real Cool, još jednim mid-tempo biserom sa poslednje ploče.
Još jedan Exit se završio u velikom stilu, ponovo je Kejv ostavio trag vatre i paljevine za sobom na Petrovaradinu!
