Zamislite kako bi ste se osećali, kad bi vas neko poslao 25 godina u budućnost. Baš tako bilo je jednom čoveku koji se posle četvrt veka u zatvoru našao oči u oči s modernim tehnologijama.
Majkl Santos je u zatvoru pokušao da postane što je moguće bolji čovek, a od naučenih veština danas živi. Napisao je čak i knjigu o mogućnostima koje čoveku daje tako olako shvatana sloboda.
Santos je zbog organizovanja grupe i prodaje veće količine kokaina sa 23 godine završio u zatvoru. Osuđen je 1987. i to na 45 godina. Autor je više knjiga i jedan od glavnih zagovornika reforme zatvorskog sistema u SAD.
Kako sam ističe, duboko žali zbog odluka u mladosti i navodi da dela zbog kojih je osuđen nisu imala veze sa nasiljem ili oružjem.
Tokom boravka u zatvoru, inicirao je i učestvovao u više programa i radionica posvećenih mladima koji su na granici da pređu u kriminalne vode.
Kada sam otišao u zatvor 1987. Motorola je proizvela veliki sivi mobilni telefon koji sam koristio. Ljudi su ga zvali "cigla". Imala je mogućnost da šalje ili prima telefonske pozive, ali tada SMS nije postojao.
Takođe, imao sam i pejdžer, ali je mogao samo da prenosi cifre, koliko se ja sećam. Imao sam PC firme IBM sa DOS operativnim sistemom, koji nisam najbolje razumeo i 40 megabajta memorije. Rečeno mi je da je to velika stvar.
Povezao sam računar sa Epson matričnim štampačem i sećam se papira sa rupicama koji se redovno zaglavljivao. Bila je to prava muka.
Za 25 godina, tehnologija se potpuno promenila. Tokom robije, redovno sam čitao knjige, ali čitanje o tehnologiji, bilo je kao čitanje o kucanju.
Bez obzira na to koliko sam čitao, nisam mogao ni da naslutim moć tehnologije, dok nisam počeo da je koristim.
Ma kakva moć; nisam razumeo ni jezik tehnologije. Na primer, nikad nisam razumeo šta ljudi misle kad kažu ‘pretraživač’. Zapravo, pitao sam ženu da mi definiše taj pojam, a ona mi je opisala program koji mi omogućava da imam pristup internetu. Bledo sam je gledao.
Ali mislio sam da je pretraživač mali boks za upisivanje teksta na vrhu ekrana gde upisujem šta želim da mi Google pronađe.
Ne dušo, rekla je. To je URL bar.
Proveo sam više od 25 godina u zatvoru, a na slobodi ni pet punih meseci od tad, pa ćete možda razumeti zašto ništa nisam znao na tu temu.
Mogu da prihvatim obim najosnovnijih informacija, a više od toga je prosto van mojih trenutnih saznajnih moći. Čini mi se da nikada neću obuhvatiti sve što treba da znam.
Nemam pojma šta je "server" i ne znam ništa o tome kako da "svoj sadržaj učinim dostupnim ljudima kojima je potreban".
Iskreno, tehnologija nije jedino polje u kom se osećam, kao da sam u vremenskom procepu, ali je ipak s ostalim drugačije.
Kada je reč o tehnologiji, osećam se hendikepiranim, jer sam je zamišljao kao centralnu komponentu biznisa kojim želim da se bavim.
Mislim da imam odgovornost ili dužnost da pomognem drugima da razumeju zatvore i ljude koji se u njima nalaze, kao i strategije za izdržavanje kazne, koje bi ljude oplemenili i omogućile uspeh po izlasku iz zatvora.
Tehnologija bi mi mogla pomoći da uspem, ali pošto ne znam kako da je koristim, potpuno sam izgubljen.
Pre mog izlaska iz zatvora, razmišljao sam o tehnologiji. Moja žena koristila je Microsoft proizvode, ali prema onom što sam čitao, Apple je nudio mnogo brže učenje.
Imao sam problema sa najjednostavnijim zadacima poput slanja mejla ili sinhronizovanja mojih računara.
Takođe, bilo mi je teško da zapamtim sve šifre za naloge. Stalno zagovaram tezu da bi trebalo da postoji samo jedna šifra, ali redovno dobijam kontraargument da je to opasno zbog mogućnosti krađe identiteta. Pošto sam u zatvoru upoznao čoveka, koji je robijao baš zbog toga, verujem mojoj ženi.
Za sada, znam da ću odgovarati ljudima na pitanja i razjasniti opskurni svet osuđenika.
