Nikad mi u životu nije doček Nove Godine tako teško pa, ka ove godine. Prijašnjih novih godina brojala san koliko ljudi ću pozvat, a ovu san brojala koliko ljudi neću pozvat da nas ne bi susidi cinkali Stožeru. Naime, kad se par članova moje familije zatekne u istom prostoru, nakon malo vrimena nastane opća deračina i nadglasavanje. Pogotovo ako se uvatimo politike ili nedajbože korone. To je ka ono kad meteorolozi kažu da je vanka temperatura deset stupnjeva, ali doživljaj je pet stupnjeva. Nas bude pet u kući, ali doživljaj je ka da nas je petnajst.
Da bi izbjegla bilo kakve epidemiološke prekršaje i incidente, odlučila sam pozvat samo četiri člana familije i eventualno jednog prijatelja ili prijateljicu, da nam malo razbije obiteljsku monotoniju. Izbor je pa na prijateljicu Irisku zato šta se Iriska nedavno razvela pa da ne bude sama u ovo osjetljivo doba godine. Nazvala sam je i ona je cila sritna prihvatila poziv ali me ujedno obavijestila da je ona od prije par miseci vegetarijanka. Ja sam joj naravno rekla da to nije nikakav problem i da su meni svi ljudi isti i da čak imam i neke prijatelje koji su isto vegeterijanci a niko in ne bi reka.
U stvari sam se bila malo zabrinila, kako sad čoviče smislit novogodišnji jelovnik sa tim jednim remetilačkim faktorom. Svi znaju da se na novogodišnjoj trpezi obavezno moraju nać i sarme, a kakoš spremat sarme bez bar tri vrste mesa: mlivenog mesa, suvog mesa i malo pancete? Imam problem, pomislila sam, a onda sam se sitila da se u današnja vrimena više ne reče da čovik ima problem, nego da ima izazov. To me malo osokolilo pa sam se, umisto na kuvanje, prvo bacila na guglanje. Napravit ću jedne normalne sarme i jedne... bez mesa. Našla sam mali milijun recepata za vegetarijanske sarme.
Sarma mora bit bogata, čak i ako je vegetarijanska
Čitajući sastojke situacija mi se sve manje parila ka izazov, a sve više ka problem.
Seitan, tofu, sojine ljuspice, tempeh, kurkuma. Bože tebe ja tu nisam razumila ni poznavala. Kad se upišeš u vegeterijance to ti je ka da si se upisa na tečaj stranog jezika. Od mogućih pet sastojaka, za šest nisam imala pojma ni kako izgledaju ni kako se kuvaju. U dućanu zdrave hrane samouvjereno sam sa papirića pročitala sve navedeno. Čovik me pita:
-Dimljeni ili svježi tofu?
Ja blenila.
-Dajte obadva.
-A seitan?
-Šta seitan?
-Dimljeni ili...?
-Ovaj, dajte sve šta imate.
Briga me, nek se nađe. Sarma mora bit bogata, čak i ako je vegetarijanska. Iz dućana sam izašla sa kesama punim nepoznatih stvari s kompliciranim imenima i sa dušom punom zebnje. Dvi vrste sarme. Kako ću ja ovo izvest? Ni inače nisam od onih domaćica šta po kući ordiniraju sa čarobnim štapićem i pozlate sve šta taknu i šta su sposobne do podne napravit šesnajst vrsta suvih kolača plus sarme a iza podne još i ispeć tuku s kiselim kupusom i izkemijat još tri vrste kremastih kolača i na kraju zamišat i francusku salatu. Ja uvik nekako težim jednostavnosti i izbjegavam sve kompliciranije zahvate tipa kuvanje bakalara. Kuvanje bakalara je teška filozofija, samo dok dođeš do faze kuvanja moraš se naradit i satrat. Prvo ga moraš točavat jedno misec dana, a onda ga nako jadnog cilog podbuhlog još moraš malo i mlatit, onda ga tako naprokidanog čistit od one kože i ne znam dalje ali ja mislim da nasilje nije rješenje i ne kuvam ništa šta se mora prvo namlatit.
Osim toga, moramo prispodobit da je vegetarijanstvo zdrav način života. Ovo sam neki dan čula Beroša na radiju da kaže kako nešto moramo prispodobit i učinilo mi se da ta rič ne ide u tu rečenicu i da je falija kontekst ali u svakom slučaju ta mi je rič zazvučala otprilike isto ka na primjer seitan ili tofu. Beroša i inače skoro ništa ne razumim kad govori tako da san sigurna da je on turbo vegetarijanac.
Sarme su bolje što duže stoje
U svakom slučaju, bacila sam se na posal, smišala sve one egzotične sastojke, stavila kuvat i kad su se svi okupili ja sam na stol ponosno iznila dvi vrste sarma. Svi su se divili a pogotovo Iriska. Kad je nožem zarizala prvu vegetarijansku sarmu, iz sarme su se po pjatu razlile raskuvane sojine ljuspice, rastrčali se oni tofui i seitani, dimljeni i svježi a narančasti od kurkume i sve skupa izgledalo je ka otprilike nešto čudno i gnjusno i narančasto šta niko živ ne bi dobrovoljno izija, pa čak ni vegetarijanci. Iriska je malo stala s pinjurom i nožem u zraku, a onda hrabro stavila komad te razljigavljene mase u usta. Za stolom je nasta muk, svi su čekali oće li Iriska past mrtva. Ona je progutala, pa rekla:
-Bravo, svaka ti čast.
Svi su za stolom odahnili, a bome i ja. Vidiš ti kako se sve može kad se oće. Tako sam se zanila da sam odlučila da ću odsad češće kuvat tu zdravu spizu a možda čak i skroz prić na tofue i seitane i ljuspice.
Iriska je pojila pola jedne sarme i rekla da će drugi dil sarme pojist za sljedeću Novu Godinu, neka ja to samo zamrznen. Zna se da su sarme bolje šta duže stoje. Tako sam zamrzla tečetinu vegetarijanske sarme koje je baš dosta ostalo tojest ostalo je sve, i čini mi se da će baš dugo stat i da će za sljedeću Novu godinu bit, šta bi se reklo, taman. Da ne rečem, seitan!
