"Moj galebe". Kad čujen ovu pismu, ja bi se samo izvrnila. Legla bi na leđa i gledala u nebo i tako bi ostala satima. I ne moran se izvrnit na stinu kraj mora. Kad čujen ovu pismu, zavalila bi se ja i na asfalt usrid grada. Jedino šta me odvrati od tog poriva je činjenica da bi me, na dojavu zaprepaštenih građana, brzo pokupila hitna i pribacila na psihijatriju.
Jučer san se dobro držala. Odlučila san da se neću dat. Otet ću se toj masovnoj histeriji, neću slušat radio di će cili dan vrtit njegove pisme, neću gledat TV priloge o njemu. Pravit ću se da se to mene ne tiče. Jer nisan van ja od te patetike. Čovik je umra, pustite ga na miru.
Neću ja obilježavat ni njegove rođendane ni ikakve druge datume – ni kad je doša, ni kad je otiša. Uostalom, neću se niti pravit da san ga nešto puno slušala dok je bija živ. Ja san bila drugi đir. Šta god đir, u stvari, značija.
Dobro, na Galeba san uvik bila slaba. Pošto je to ptica koja mi je u životu najviše puta priletila iznad glave, nisan mogla ne vidit ga. I nisan ga ja samo gledala, nego san ga pratila i zavidila. Ma pogledaj ga samo kako lebdi iznad mora. Da je meni malo tako. Da se odlipit od zemlje i na sve gledat sa visine.
Zamisli da ti posal bude svirat. I pivat
Da sve vidin, a da me se ništa ne dotiče. Ala gušta. A nije galeb jedini kojemu san u životu iskreno zavidila. Zavidit nekome nije baš pohvalno, znan, ali čovik je slab, nije čovik galeb pa da uvik bude na visini.
A kome san to još, osim galebu zavidila? Pa, onima koji su o njemu pivali. I onima koji su o njemu svirali. Ljudima koji stvaraju – glazbu. Bilo kakvu glazbu. I onu koja je "moj" đir, i onu koja nije. Oduvik san bila uvjerena da su ljudi koji se bave glazbom, najsritniji ljudi na svitu. Zamisli da ti posal bude svirat. I pivat.
Naviješ sat za na posal ujutro, a posal ti je napisat note, pa ih odsvirat, pa to sve skupa odpivat. Jedini posal na svitu di ne sanjaš o penziji. Ma ni o godišnjem. U priči o cvrčku i mravu, ne dajte se zavarat, puno je bolje bit cvrčak nego mrav. Pusti priče o tome kako je mrav vridan a cvrčak linguza.
Mrav provede život rintajući, i ko ga se sića poslin? Međutim, cvrčak kad ode, ostane njegova pisma. A onaj ko misli da pisma i nije neka ostavština, vjerojatno nikad nije vidija trajekt na liniji Split-Vela Luka na datum dvadesetdeveti sedmoga. A pogotovo se nije na njemu naša.
Kome je više do tih umjetničkih zanosa?
Doduše, nisan ni ja imala sriće nać se na tom trajektu, na toj plovećoj fešti nečijega života. A možda je srića da nisan bila na tome trajektu. Straj me da bi mi puklo srce. Ne od tuge, nego od lipote. Znamo svi da se od lipote može umrit. Ko to ne zna, ko nikad u životu nije pomislija da će umrit od lipote, taj je vjerojatno umra čim se rodija.
Možeš ti odlučit da nećeš bit dilom onih koji će na nekakav datum ka zadnji fanatici pričat o čoviku koji je otiša, pivat po iljaditi put njegove pisme, svirat po milijunti put njegove note. A kako i ne bi čovik to odlučija. Nakon skoro dvi godine virusa, nošenja maski, udaljavanja od ljudi, gubljenja i poslova i para, kome je više do tih umjetničkih zanosa?
Mene je recimo u zadnje vrime spopala neka ravnodušnost. Pretpostavljan da mi je to neki obrambeni mehanizam. Umor. Od korone, od poplava, požara, potresa, prevrnutih autobusa, poginulih judi, nesriće, siromaštva, bahatih, nemilosrdnih političara, korupcije.
Rekla san sebi, ako ne isključin emocije, poludit ću. Ne mogu ja
ovo više.
Zato nisan tila pratit cili onaj šušur oko Olivera jučer.
Slučajno san uključila televiziju, majke mi. A u kadru trajekt.
Plovi prema Veloj Luci, noseći na sebi ljude i pismu. I gledan ja
tako sve te ljude, one šta in je pivanje posal, i one druge.
Cinik nije bija spreman za taj trajekt
Gledan ih i kroz glavu mi prolaze sve mučne riči koje smo sposobni jedni drugima izgovorit i uživo i po društvenim mrižama.
Vakseri, antivakseri, livi, desni, hajdukovci, dinamovci, ovi oni, nema te gadarije na koju nismo spremni samo kako bi uvjerili one druge da smo u pravu, da smo pametniji od njih. E pa svi oni su jučer na onome trajektu pivali. Nikoga nije zanimalo šta ko misli o bilo čemu, jer ih je jedan čovik šta je otiša natira da bar na par uri zaborave na sve osim na pismu.
Gledan ja to fascinirano i pitan se kako je moguće da čovik istovrimeno može bit tako divan i tako bože sačuvaj? Kako smo sposobni i za lipotu i za ružnoću u isto vrime? To je baš misterija. To ne može niko razumit ni objasnit. Ali na nekoliko sati se to sve može izmirit.
Onaj umorni cinik u meni, naoružan ravnodušnošću, nije bija spreman na taj trajekt. Pa san se, eto, zatekla kako buljin u ljude šta zagrljeni pivaju i slave život. Svoj život, i život onoga prema čijem su rodnom mistu zaplovili.
Pa su mi suze krenile ka da san misecima čekala samo to – da me neko pismom vrati u stanje kad ću moć plakat, kad ću, bez obzira na sve, pomislit kako je život lip i kako je čovik velik.
Eto, to rade oni šta pivaju i sviraju. To je njihova supermoć.
Malo budu tu, onda odu, ali ti ostave cila jata nota, ka neumorna jata galebova, samo da te svako malo ožive, da te izliče.
Da te site, čak i ako si sebe uvjerija da si zaboravija - što to bješe ljubav.
