Zaboli čovika duša u ovon vrimenu u kojen živi. Svit ide svom kraju, uništili smo sve šta smo mogli, i kako starin sve mi više fali onaj svit u kojen san odrasta. Ka i zemlja u kojon san odrasta da se razumimo. Fale mi dica u gradu. Nema veće lipote nego čut dičiji smij sjubjen sa našin starin kalama. Kamenon. Fale mi udarci baluna i gratanje balinjera kareta niz Varoš. Fale mi dica šta na svakon kantunu rade trate za franje, minjaju romane i topaju sličice "Fudbalera i timova".
Fale mi ti Fellinijevi zvukovi grada. Zvukovi šta su ga činili gradon. Danas, kada se spustiš niz Varoš u grad odzvanja samo vika oni šta vode turiste ko ovce. Apartmani, resorti, brza spiza, kui – palci i sve se čini da se potiraju dica šta dalje iz grada. Dičja vriska smeta fureštima. Remeti in toliko zasluženi mir koji su skupo platili. Čine se metri, čine se štekati i sve je manje mista i sve manje zraka za dicu. Fale mi dica na Matejuški šta gledaju ribare i uče od njih šta je tunja, šta tramuntana, fale mi dica šta side na kolonama i zaje**ju cili svit šta se vrti oko njih. Fale mi dica šta zauzmu grad, Pjacu oli Prokurative pa stave branke i ne ju nikoga. Fale mi dica jer su dica uvik bila krvotok grada. Ovako ostaje samo kamen i plave table "Apartman" šta čekaju furešte i njihovu dicu. No ono šta mi najviše fali su dica koja se ljube. Prije ove kataklizme od turizma moga si vidit našu dicu po gradu kako šetaju zagrljeni i kako se na klupama po rivi ljube. Danas više to ne moreš vidit jerbo više nema škuribande.
Više se dica nemaju di sakrit. Škuribanda je jedna od najlipši riči u Splitu. Ako ne znate šta znači, u najkraćen mogućen škuribanda je skrito misto od pogleda znatiželjnih ljudi, najčešće klupa u parku i koliko znan dolazi od dvi talijanske riči. Scuro, šta znači tamno, i banda šta znači strana. Kako sve naše lipe riči imaju uvik preneseno značenje, tako i ta rič u Splitu znači puno više. Kad odvedeš curu u "škuribandu" i ona i ti znate šta to oće reć. Negdi di vas niko ne gleda. Mi smo u naša doba išli na Marjan u škuribandu i tamo smo guštali. Znalo bi se oko pola noći i dozivat, tako da znamo ko je di i na kojoj bandi Marjana, a imali smo i svoje ćiribimbaše. Sad bi bilo dugo da van objašnjavan ko su i šta su "ćiribimbaši" ali nije vrime i nije misto. Takvi šta bi nas uhodili dobili bi porciju, pa bi osin gušti u škuribandi prid svojon princezon ispa i zaštitnik. Škuribanda je opivana u Dalmaciji. I ona je, pari mi se ka i sve drugo, danas samo lipa rič i ništa više. Ona moja dva se žale kako sa curama više ne mogu u škuribandu. Di god kreneš iskoče baren dva furešta. Da je ova naša civilizacija bolesna najbolje vidimo po turizmu. Došlo je neko neljudsko vrime i naše društvo više nije ugodno niti nam garantira duševno zdravlje. Cila ova balota šta nam je došla u grad je bolesna, i tu intruziju, taj nesklad vidiš na svakon koraku. Sve je na njima lažno. I kad te šta pitaju, i kad se prave ljubazni. Jebe se njih za tebe, ka šta se mene jebe za njih pa se tako pozdravljamo, rukujemo, pitamo za zdravlje i pokazujemo im di je plaža, di restoran.
Lipi vas vrag odnija, čujen naš lipi i gostoljubivi pozdrav u gradu. Anime animus, grmija je stari Jung ka da je vidija Split godine 2022. Čovik se izgubi u tom moru furešta i svati da više nije individua. Da više nije čovik u tom bolesnom kolektivu koji tako očajno traži sriću. Sriću svi traže. Od mladi furešti šta piju do iznemoglosti, do njihovih cura šta se srede tip – top, pa se i one od muke napiju na kraju jerbo nema više "galeba" u Dalmaciji. Ka šta nema škuribande, tako je nestalo i galebarenje. Veliki Emanuel Swedenborg reka je jedan put da po zakonu korespondencije sve šta postoji gori, mora postojat i doli. Ako je časna starina u pravu, i ako je ovo raj kako nas uče na reklami, a isti takav bi triba bit i gori, tada se mi u Split ni smrti ne tribamo veselit.
Zamislite draga moja generacijo da nas ovo silovanje grada čeka i na onom svitu? Da ovaj naš nesritnji Split siluju i gori? Ne znaš više niti ko ga siluje, niti ima li tom silovanju kraja. Evo na Bene se ne mogu obranit od govana. Društvo Marjan apelira da se zabrani fureštima doć do Bena. Inače to je društvo koje postoji od kad je Marjana, a u zadnjih trideset godina nije zasadilo tratinčicu. Ka šta nije ustalo da UNESCO zaštiti našu lipu škuribandu. Da nam dica mogu činit ljubav i uživat u svoja dva metra di ih niko ne gleda. Takve stvari su krucijalne i nužne za našu dicu. Ne triba njih učit, niti im triba solit pamet. Mi ka odrasli, umisto da trčemo za fureštima i brojimo eure, tribali smo našoj dici to osigurat. Sve šta smo imali mi, a oni sad nemaju. Takneš li se u apartmane odma skoče na noge i beštimaju.
Šta se mišaš? Triba priživit?
E j**en ti ja takvi život. Kad moramo priživit bez da mislimo na dicu. Nikad nije bilo ka sad i nikad se ne ponovilo ovo vrime. Puno je mladi familija otišlo zauvik, puno bi otišlo da imaju di. Grad mi je posta tematski park. A kakvi je to park bez dice? More li mi to ko pametniji objasnit? I kakvi smo mi svi to ljudi šta su nan draži gosti nego naša dica? Triba priživit. Šta triba priživit? Ovu kataklizmu? Ovi period kad ćemo se svi saginjat i služit, prat i ventilat postelje, pa na zimu frajat?
A di to mislimo frajat? Oćemo napravit na zimu festival iznajmljivača pa tri dana samo feštat? Koliko su nesposobni u ovu našu turističku zajednicu još bi se i toga mogli sitit. Milijun furešta u gradu, a ponuda Turističke zajednice veliki zimski festival na rivi. Najbolje da svi iznesu lancune i mašine za robu. Na lipe smo špale pali. Akužajemo bez punti. I ne tribaju nan za takve konte dica. Šta će nan. Samo bi nan smetali goste. Šta je manje dice, to bolje. Ne moremo se ni sami priranit do lita, svi u kreditu do grla.
Cili jedan grad je partija iz ove zemlje. Cili jedan grad pun dice. I pari mi se da su sva dica baš iz moga partila. Za dišpet meni šta grintan. Pa te zaboli staro srce kad prođeš tin čistin i uglancanin kalama šta umisto vriskon naše dice odzvanjadu vriskon tuđe. Neka smo sve prodali, i neka smo se prodali. Kad nismo bolji nego da afitajemo didovinu. Tome nas je naučija socijalizam u kojen smo odrasli. Da budemo svoji, posebni, i da u životu ispunimo cilj za koji smo rođeni.
Da dočekujemo i ispraćamo doktore, fiškale, sportske zvizde i astronaute. Da bi jednon i naša dica dosegla takve visine. Da lipo žive od jedne mašine za robu – do druge.
