Blagdansko je vrime i svi se vesele, a veselim se i ja dok se ne sitim šta me čeka.
Sve je bilo lako u ona davna vrimena kad su svi ljudi bili isti. Danas više niko nije isti, svi su različiti a najrazličitiji su kad je u pitanju spiza. Sićam se moje matere za Božić i Novu. Nakuva žena tečetinu sarmi, ubaci kilo ipo suvoga mesa, doda i po kila pancete ako slučajno zafali kolesterola, ispeče odojka i Bog te veselija. Svi sritni, svi siti, i svi – isti. A moja familija je bila najistija. Svi smo se isto bacali na istu sarmu i na isto suvo i na istog odojka. Nije bilo: "Ja ti ovo ne jiden".
Doduše, znali smo čut da tamo negdi na trulome Zapadu postoje ljudi koji ne jidu meso, ali smo mislili da će ta dekadencija izumrit zajedno sa rečenim Zapadom i da nikad neće prić našu granicu. A ako je i priđe, nema šanse da se ovdi primi. Znali smo da na tome Zapadu također svi ka paze šta jidu. I mi smo isto pazili – da nam neki član familije za stolom ne ukrade bolji i masniji komad odojka. A pazili smo i da nam slučajno ne ostane koja sarma za sutra. Postoji mit da su sarme uvik bolje sutradan, ali u našoj kući nikad nismo uspili doć do takvih saznanja. Štaš ostavljat za sutra, može do sutra i smak svita bit, i onda šta, da mi zadnje na šta sam mislila prije smrti budu one sarme koje nisam izila jer sam ih ostavila za sutra koje nikad nije došlo? Kako ti kupus.
Sarme, suvo meso i odojak više nisu sarme, suvo meso i odojak nego – nutritivne vrijednosti
I eto. Ta lipa vrimena su prošla. Prominila se država, zastava, himna, granice, pasoši više nisu pasoši nego putovnice, a sarme, suvo meso i odojak više nisu sarme, suvo meso i odojak nego – nutritivne vrijednosti. E, tako vam se to danas zove. Više ne moš čovika pozvat na ručak, nego ga pitaš „Oš doć s nama podilit neke nutritivne vrijednosti?“ Pa ko ne bi doša.
Ja sam dugo odolijevala svim tim novotarijama, prkosila tim neljudskim i neprirodnim zapadnjačkim gadostima, uporno rokala po nevrijednim nutritivima i mislila da ću tako ciloga života. A onda mi je sin doveja curu doma.
To vam je bilo prošle godine otprilike u ovo blagdansko vrime, kad je najavija da će on i cura doć na ručak. Jupi, kažem ja. Već sam vizualizirala puste sarme i odojke koje ću im spremit i pokazat maloj šta je žena, majka i domaćica.
A i falatibože za curu. Možda ovo bude i ozbiljna veza. I vrime mu je više.
"Al' znaš, ona ti je vegetarijanka", doda jedinac.
Možda ovo i ne bude ozbiljna veza, spontano mi je odma prošlo kroz glavu. Mlad je još, nije ni u četrdesete zagazija.
Onda sam panično krenila guglat vegetarijansku spizu. Čemerno sam čitala recepte i svega, svega je tu bilo samo ne lipoga, dragoga kolesterola. Ukinilo ga zajedno sa državnim stanovima.
I onda sam naletila na recept naslova "Vegetarijanske sarme". Asti sriće moje! Samo umisto mlivenoga mesa u sarme uvaljaš nekakve žitarice a može i tofu i to sve. Riješeno. E, al' ček', mali mi je teški mesaroš. Na mene, oko materino. Pa dobro, skuvat ću lipo dvi vrste, vegetarijanske i normalne sarme. Neš ti. Trk u mesnicu, a tamo me dobro znaju pa se uvik malo i naćakulamo dok kupujem. Tako sam im rekla da sam sritna jer mi sin dovodi prvi put curu na ručak. Oni svi podilili moju radost, mesar mi još i besplatno doda komad pancete, ja potrpala sve u boršu i kažem:
"Falain, ajte moram sad u dućan zdrave hrane jer je mala vegetarijanka pa ću njoj skuvat sarme bez mesa".
U mesnici je nasta tajac, a mesar se na brzinu prikrižija i reka „Božesakloni“.
Sutradan za stolom, u jednoj teči lipe pupaste masne normalne sarme i one druge koje su u receptu izgledale znatno bolje nego u mojoj teči. Mala gleda, sve nešto oće neće, a ja to protumačila ka da se malo srami pa je ohrabrim i na pjat joj stavim dvi velike vegetarijanse sarme koje su nakon toga primištanja sad već izgledale ka rasuti teret. A rasulo se bogme i moje kulinarsko samopouzdanje kad sam vidila maloj facu nakon šta je uzela prvi zalogaj. Tačno si vidija da joj nije dobro u organizmu. Malo je brljala po onim sastojcima i sve govori “Ajme baš su vam zanimljive ove sarme.“
Zanimljive? Ne mogu sarme bit zanimljive, mogu samo bit dobre, a ako nisu dobre, onda je prva sljedeća pristojna rič – zanimljive.
I tako, mali se lipo natuka, a cura je, da se ne lažemo, sa svečanoga ručka otišla gladnija nego šta je došla. Prošla je otada godina dana, u međuvrimenu su mi bili još puno puta za stolom ali ja nikad više nisam probala spremit vegetarijanske sarme. Do neki dan, kad su mi se najavili, a meni pala na um genijalna misao. Idem ja opet one sarme skuvat, našla sam bolji recept. To će mi bit ka ajmo reć generalna proba za novogodišnji ili božićni ručak. Došli oni, ja cila ponosna iznila dvi vrste sarma, mali navalija, cura ublidila. A još ih nije bila ni takla. Kad ih je takla, dodatno je ublidila. Sve se ono iz sarmi razvalilo, giba se ono zdravo punjenje po pjatu a ona se smješka i opet ih hvali. Šta će bidna, sad već postoji mogućnost da ću joj možda bit i svekrva, ko smi išta prigovorit.
Ako iko može poštenog vegetarijanca natirat da se vrati mesu, to sam ja sa mojim vegetarijanskim sarmama.
S vedrije strane, moj sin će postat vjerojatno prvo dalmatinsko muško u povijesti dalmatinskih muških koje ženi neće moć reć da mu mater kuva bolje od nje. A ja ću bit značajan čimbenik u toj evoluciji.
S još vedrije strane, poslala sam im jučer poruku da obavezno dođu okolo Božića jer da ću opet napravit vegetarijanske sarme, treća sreća, i da sam našla jedan novi recept koji ne može omanit.
Još mi nisu odgovorili. Ma, mladost. Odgovorit će mi valjda sutra.
A sutra je, zna se, uvik sve bolje.
Ka i sarme.
