Portal How Stuff Works objavio je spisak najvećih afera, koje bi mnogo bolje prošle, ili bi bile izbegnute, da neko nije probao da ih zataška. Tako je, umesto da skrene pažnju sa njih, ustvari postigao kontra efekat. Ovaj sajt zaključuje da je najbolje sve lepo priznati jer svako prikrivanje istine odjekne još jače.
Afera Drajfus
Niz skandala potresao je francusku Vladu i vojsku 1894. godine kada je domar nemačkog vojnog atašea pronašao u njegovoj kanti za smeće dokumenta koja su nagoveštavala da jedan francuski oficir špijunira za Nemce. Iako je vojska Francuske odlučila to sve da zataška i okrivila za izdaju kapetana Alfreda Drajfusa koji je osuđen na doživotnu robiju, šef vojne obaveštajne službe Žorž Pikart otkrio je da izdajnik nije Drajfus već narednik Ferdinand Walsin Esterhazi.
Umesto da puste Drajfusa, nadređeni su odlučili da smene Pikarta. Međutim, celoj priči se pridružio i pisac Emil Zola koji je objavio tekst "Optužujem", nakon čega ga je vojska napala zbog klevete pa je morao da pobegne iz zemlje. Ipak, njegova "optužba" je dovela do toga da još jedan vojnik otkrije kako je Drajfusu sve podmetnuto, pa je nesrećnom kapetanu bilo opet suđeno.
Ali umesto da ga puste, sud ga je opet osudio na 10 godina zatvora. Tek je francuski predsednik Emil Lubert stao celoj farsi na kraj, kada je 1899. godine Drajfusa oslobodio svih optužbi.
Afera Tipot Dome
Dvadesetih godina prošlog veka političari su bili korumpiraniji nego danas. Tako je predsednik SAD Voren Harding, kao strastveni kockar, u američku administraciji doveo veliki broj svojih prijatelja kockara i prevaranata.
Jedan od njih, ministar unutrašnjih poslova Albert Fol, dobio je nekoliko stotina dolara mita da bi dozvolio naftnim kompanijama da izvlače naftu u Vajomingu i Kaliforniji. Kada je Vol strit žurnal objavio da se nafta prodaje bez tendera, senator Robert la Folet je naredio da se slučaj istraži u Senatu.
Međutim, glavni tužilac i bliski čovek predsednika Hari Dogerti umesto da istraži ministra, zatražio je od direktora FBI Vilijama Burnsa da pošalje agente i pronađe bilo kakav materijal koji bi diskreditova La Foleta.
La Folet je samo još više bio uveren da treba da nastavi istragu i raskrinka Folove malverzacije, pa je krenuo u tom pravcu da bi ga na kraju oterao u zatvor.
Eksperiment sa sifilisom
"Istraživanje netretiranog sifilisa kod crnaca" je eksperiment koji su sprovodili institut Tuskegi i američki Zavod za javno zdravlje i to u periodu od 1932. do 1972. godine. Ovo je verovatno najveći skandal koji se tiče lekarske etike u istoriji, a tokom njega istraživači su okupili 600 muškaraca od kojih je 399 bilo pozitivno na sifilis.
Nesrećnim ljudima nije rečeno da je svrha istraživanja da se vidi kako sifilis utiče na ljudski organizam, a čak i kada je 1947. godine svetu postao dostupan pencilin koji deluje na sifilis, zaraženim ljudima on nije ponuđen.
Sredinom šezdesetih socijalni radnik Pit Bukston pronašao je izveštaje o ovom kobnom istraživanju a nakon nekoliko godina istraživanja, predao je papire novinaru Asošijejted Presa.
Tako je istraživanje prekinuto 1972. godine, a preživeli su dobili 10 miliona dolara odštete od američke vlade i besplatnu doživotnu negu. Nije poznato koliko je tačno ljudi umrlo tokom ovog umobolnog eksperimenta.
Poricanje štetnosti pušenja
Epidemiolog Ernst Vajnder je još 1950. godine objavio istraživanje koje je ukazivalo na to da konzumacija cigareta može dovesti do raka pluća. Da bi skrenuli pažnju javnosti sa njegovih tvrdnji, šest najvećih proizvođača cigareta je napravilo sopstveno istraživanje.
Iako su bili svesni da je Vajnder u pravu, oni su i dalje ostali pri tvrdnji da duvan nije štetan, da bi nakon četiri godine odbor za istraživanje Tobako instituta objavio oglas u čak 400 novina gde je rečeno da duvanska industrija podržava "proučavanje svih faza upotrebe duvana i uticaja na zdravlje".
Nakon određenog vremena državni advokati iz čak 46 zemalja podneli su tužbu protiv duvanske industrije, zbog čega ona od 1998. godine mora da plaća 10 miliona dolara godišnje kako bi se iskupila za napravljenju štetu.
Ubisto Kenedija i pokušaj ubistva Kastra
Dve godine nakon što je ubijen Kenedi, osumnjičeni Li Harvi Osvald takođe je upucan pre nego što je došlo do suđenja. Ubio ga je Džek Rubi, a Kenedijev naslednik Lindon Džonson naredio je specijalnu istragu o slučaju.
Sve je vodio sudija Earl Voren, koji je utrdio da je su i jedan i drugi ubica sami radili i da je Osvald zaista ubio Kenedija.
Međutim, dvojica novinara Drju Pirson i Džek Anderson u jednom svom članku postavili su teoriju da je Kenedi ubijen kao odmazda planu CIA da se ubije kubanski predsednik Fidel Kastro. Zanimljivo je da je CIA prećutala taj podatak u istraživanju sudije Vorena, iako su Osvald i Rubi bili povezani sa Kubom.
Tako je na kraju Vorenov odbor zaključio da je ubistvo američkog predsednika verovatno rezultat osvete, ali nikada nije utvrđeno ko je sve u to bio upleten.
Afera Votergejt
Američka policija je 1972. godine uhvatila pet provalnika u hotelu Votergejt i kancelarije u Vašingtonu, koji su probali da postave prislušne uređaje u kancelarije Demokratskog nacionalnog odbora. Međutim, ubrzo je postalo jasno da su oni povezani sa američkim predsednikom Ričardom Niksonom jer je jedan od provalnika Bernard Barker imao na svom računu 25.000 dolara koje mu je uplatio organizator Niksonove kampanje.
FBI je utvrdio da se radi o političkoj špijunaži, a Nikson je uprkos tome opet dobio izbore.
Međutim, bivši savetnik u Beloj kući Džon Din priznao je da je vodio 35 razgovora s predsednikom o zataškavanju, mada je Nikson odbio da preda snimke razgovora. Nakon što je, ipak, to na kraju uradio utvrđeno je da na snimku fali 18 minuta razgovora, zbog čega je Nikson pretrpeo strašan pritisak i na kraju podneo ostavku.
Skandal s Fordom Pinto
Jedan od automobila s najgorom reputacijom u istoriji Fordova predstavljen je 1971. godine. Iako se dobro prodavao, njegovi su prodavci bili svesni da rezervoar može biti lako probijen i izazvati eksploziju.
A do svega toga ne bi došlo da je Ford uložio dodatnih 11 dolara po automobilu! Međutim, Ford je odlučio da rizikuje jer je neko zaključio da im je jeftinije da isplate vlasnike automobila čiji bi se Pinto zapalio, pošto su računali da ih neće biti baš toliko mnogo.
Novinar Mark Dovi uspeo je da otkrije dopis u kojem je fabrika izračunala da će ih isplata žrtava koštati 70 miliona dolara manje nego ugradnja dodatnih delova, što je i objavio u svojim novinama.
Nakon toga sud u Kaliforniji je odredio 125 miliiona dolara odštete jednom od ljudi koji je bio povređen u nesreći zbog eksplozije rezervoara Pinta. Iako je kazna kasnije smanjena na tri miliona dolara, ovaj automobil se više nije proizvodio, a kompanija je pretrpela žestok udarac.
Černobil
Ekipa na nuklearnoj elektrani u Černobilu 1986. godine započela je naizgled bezazleni test na to koliko bi dugo turbina na reaktoru nastavila da energijom snabdeba kružne pumpe ukoliko bi došlo do nestanka struje. Međutim, došlo je do kvara na reaktoru nakon čega je pogon eksplodirao i doveo do jedne od najvećih katastrofa u istoriji.
Dvojica radnika su poginula na licu mesta, dok je oko 30 njih koji su pokušavali da zaustave vatru, kasnije umrlo od posledica izloženosti radijaciji.
Iako se radilo o ogromnoj eksploziji, vlasti SSSR-a probale su prva dva dana da zataškaju šta se desilo. Ali nakon upozorenja iz Švedske o povišenoj radijaciji u vazduhu, morali su da priznaju. Međutim, Mihail Gorbačov čekao je još čitave tri nedelje da objavi informaciju o ovoj katastrofi, a to je kasnije opravdavao time da nije imao dovoljno informacija da bi shvatio kakva je tragedija u pitanju.
Sveštenici pedofili
Sveštenik Džejms Porter je 1973. godine poslao pismo papi Pavlu VI u kojem je priznao da je seksualno zlostavljao decu u Masačusetsu i zatražio da bude razrešen dužnosti.
Iako je sveštenik priznao da se godinama skrivao iza svešteničke odeće dok je vršio ova zlodela, njego lični dosije je objavljen tek 1992. godine kada je otkriveno da je imao pomoć u zataškavanju ovog dela čak 14 godina, za vreme čega je zlostavio nekoliko stotina dece.
On je, doduše, bio osam puta sklanjan sa dužnosti i slat na tretmane oko lečenja pedofilije, ali je redovno posle toga vraćan na dužnost.
U istraživanju koje je sprovedeno u SAD-u utvrđeno je da je između 1950. i 2002. godine čak 4.329 sveštnika optuženo za seksualno zlostavljanje od kojih su neki bili i hapšeni, a crkva je dosad ukupno platila više od tri milijarde dolara za nagodbe sa žrtvama.
Rupert Murdok i prisluškivanje telefona
Jedan od najvećih skadala novijeg datuma bio je prisluškivanje telefona slavnih ličnosti u Velikoj Britaniji od strane tabloida News of the World. Kada je ovaj list objavio priču o dotada nepoznatoj povredi kolena princa Vilijama, kraljevska porodica shvatila je da neko prisluškuje prinčev telefon.
Scotland jard je nakon toga uhapsio glavnog urednika časopisa i privatnog detektiva Glena Melkaria, koji je sarađivao sa tabloidom, a u istrazi je utvrđeno da su se oni domogli kodova operatera pomoću kojih su preslušavali poruke na telefonskim sekretaricama nekoliko stotina osoba.
Međutim, 2009. godine Gardijan je objavio da je News group international, koncern u kojem se nalazio tabloid, platio više od milion funti kako bi se nagodio oko tužbi a i da je provaljeno u telefone više od 5.800 ljudi.
Nakon otkrivanja skandala, prvi čovek ovog medijskog carstva Rupert Murdok priznao je zataškavanje i javno se izvinuo, nakon čega je ugašen News of the World.
