Ne mogu prave Srbende da slede Vuka Karadžića, pošto je on, po mnogim merilima bio izrod, sarkastično primećuje Ivan Klajn u svojoj kolumni u NIN-u odgovarajući na pitanje jednog čitaoca da li je pravilno pisati "srbski" ili "srpski".
Ugledni filolog piše da bi za analizu motivacije jednih i drugih ekstremista bilo potrebno previše prostora, ali je jasno da ni jednima ni drugima deviza nije „Piši kao što govoriš“ nego „Piši kao što se nekad pisalo“.
"Otuda im glavni krivac mora biti Vuk Karadžić. Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita. Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak 'Srbi svi i svuda', što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci", piše Klajn.
On napominje da mnogi relevantni savremeni kritičari ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu sa dotadašnjim književnim nasleđem. Ipak, Klajn ističe da mu se ne može zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom.
"Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski 'korjenopis' (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati 'družtvo', 'grizti', 'sladko', 'podpuno', 'petdeset', 'šestdeset', 'gostba', 'mastnoća', 'bezzvučan' i tome slično", zaključuje Klajn.
