Sva rešenja za Kosovo od bombardovanja 1999. godine vodila su uvek i samo ka nezavisnosti Kosova.
Političari u Srbiji su više puta pokušali da nametnu temu podele Kosova, ali ona nikada ozbiljno nije bila na pregovaračkom stolu, tako da se ne može sa sigurnošću tvrditi da je ta opcija ikada bila zaista moguća, pa čak ni kad ju je neformalno, 2007. u severnoj Kosovskoj Mitrovici, izgovorio jedan Nemac Volfgang Išinger, član “trojke“.
- Od početka su imali u planu nezavisno Kosovo. Demokratska stranka je možda imala mogućnost da traži podelu Kosova, ali ne verujem da je to bilo verovatno. Sledeća ponuda mogla bi da bude gora samo ukoliko bi tražili da odmah priznamo kosovsku nezavisnost - kaže profesor Predrag Simić za “Blic”.
Godine 1999. održana je Konferencija o Kosovu u francuskom zamku Rambuje kod Pariza, gde je bilo ponuđeno vraćanje autonomije Kosovu, razoružanje OVK i raspoređivanje vojnih snaga NATO.
Pregovori su pretrpeli neuspeh i 24. marta usledilo je bombardovanje i potom Kumanovski sporazum, kojim se vojsci i policiji Srbije naređuje da napuste Kosovo.
Odluka administratora UN na Kosovu i Metohiji i izaslanika generalnog sekretara UN Danca Hansa Hakerupa da oktroiše “Ustavni okvir privremene samouprave za Kosovo” došla je 2001. godine. Tim dokumentom se predviđa obrazovanje Skupštine Kosova, predsedništva predsednika i vlade u Prištini. Nemački diplomata i novi šef privremene administracije UN Mihael Štajner uvodi 2002. godine posebnost za severnu Kosovsku Mitrovicu i posebnu administraciju.
Krajem iste godine premijer Zoran Đinđić iznosi predlog podele Kosova koji suštinski datira još iz 2001. godine. U predlogu se traži podela pokrajine na srpski i albanski entitet, povratak Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije u Kosovsku Mitrovicu i još dve opštine sa srpskom većinom na severu Kosova, stavljanje pod zaštitu srpskih snaga bezbednosti enklava u kojima žive Srbi.
Tokom 2004-2005. godine kosovski administrator Kai Eide, norveški diplomata, pravi sveobuhvatni izveštaj o stanju na Kosovu koji treba da posluži za određivanje budućeg statusa Kosova. Počinje da se govori o uvođenju “standarda pre statusa”, od koje na kraju ostaje samo status.
Posle pregovora u Beču 2006. je usledio Ahtisarijev plan, koji je Srbija sve do danas odbijala, a 2008. proglašena je nezavisna država Kosovo.
Godine 2011. međunarodne trupe Kfor i specijalna albanska jedinica ROSU pokušali su da promene situaciju na terenu i silom da zauzmu granicu na severu, što nije supelo. Ubrzo počinju tehnički pregovori o eventualnom rešavanju "dnevnih" problema na terenu.
Početkom 2013, dva premijera Ivica Dačić i Hašim Tači počinju političke pregovore. Srbima je ponuđeno manje od Ahtisarijevog plana, odnosno zahtevano je da prihvate kosovski ustav i kosovske zakone i na severu koji se u Prištini smatra još nekontrolisanim delom države Kosovo.
