U komandnom sastavu jedinica Vojske Srbije u Centru za obuku putem simulacija smeštenom u sklopu Generalštaba na Banjici se obučavaju pripadnici vojske strategiji ratovanja.
Kompjuteri sa virtuelnom vojskom pored karti po kojima se pomeraju figurice vojnika i tenkova, „naši” koji su sada plavi, bore se protiv „crvenog” neprijatelja, pod budnim okom više komande koja na video bimu prati reakcije učesnika virtuelnog konflikta. Tako danas izgleda obuka komandnog sastava jedinica Vojske Srbije u Centru za obuku putem simulacija (COPS) smeštenom u sklopu Generalštaba na Banjici.
- Mi ovde, praktično, preslikavamo moguću realnost. Cilj je da se obučava onako kako bi se ratovalo. Pripadnici VS koji su na obuci rešavaju zadatke u uslovima koji su bliski realnim, tako da dostižu sposobnosti da te zadatke uspešno realizuju u realnoj situaciji - objašnjava za “24 sata” pukovnik Zoran Lučić, načelnik COPS.
Ovih dana u COPS obuku izvode komande četa čiji bi pripadnici u budućnosti mogli da budu deo jedinica koje idu u mirovne misije, zbog čega se deo vežbe odvija i na engleskom jeziku. Učesnici vežbe podeljeni su u nekoliko grupa. Jednu čini vežbajuća komanda jedinice čija je obuka primarna. Do njih stižu informacije i zadaci odozgo, iz nadređene komande, a izveštaje primaju odozdo, od jedinica “sa terena”. To su, zapravo komandiri nižih jedinica, koji preko kompjutera upravljaju virtuelnim vojnicima, izvršavajući komande koje im komanda izdaje.
- Svaki računar predstavlja jedan vod virtuelnih boraca. Softverski, vojnicima su zadati parametri od vrste oružja, količine municije, pravca i brzine kretanja, senzori i vidno polje, pa čak i nivo motivacije za akciju. Virtuelni vojnik, dakle, može i da ostane bez municije, da se umori... U takvim situacijama, na primer, on nastavlja da se kreće, ali sporije. Sve su to faktori na koje jedan komandant u realnoj situaciji mora da računa - objašnjava potpukovnik Saša Adžić.
Virtuelni vojnik može i da pogine ili da bude ranjen, a tenk uništen, ali ne može vojnik da oživi ili da ima municiju koju je potrošio, ako ga logostika ne snabde. To „živa“ komanda mora znati i uvažavati dok donosi odluke ili izdaje naređenja.
Pukovnik Lučić ističe da ovakve vežbe ni na koji način ne zamenjuju vežbe na terenu i vežbe sa oružjem, najavljujući da će u budućnosti biti sprovođena obuka tako što će grupa vojnika, opremljena senzorima, zaista biti negde na terenu u Srbiji, dok će njihove pokrete i dejstva komanda pratiti preko kompjutera u Beogradu i njima komandovati.
