Sedmogodišnja Nikolina Petković, rođena bez očnih jabučica, lekari kažu - žrtva bombardovanja osiromašenim uranijumom - dete je drugog reda.
Iako zakoni Srbije kažu da joj sleduje pomoć države u školovanju, njeni školski dani su pravo mučenje, jer nastavnih sredstava, a ni stručnjaka za rad sa Nikolinom nema.
Prošlog septembra, iako težak invalid, krenula je u prvi razred osnovne škole „Heroj Ivan Muher“ u Smederevskoj Palanci, po principu inkluzivnog obrazovanja.
Ipak, ona ne može samostalno da pohađa školu, pa su joj neophodni defektolog-tiflolog, prilagođena nastavna sredstva i pomagala, udžbenici, računar sa prilagođenom tastaturom i mišem, prevoz do škole i nazad.
- Od svega toga, Nikolina ima jedino personalnog asistenta na časovima. U školi nemaju obučenog kadra za rad sa slepom decom, niti učila. Za to nema novca. Isti odgovor daju i u opštini. Ni u predškolsko nije išla, nisu imali uslova. Država kažnjava moje dete kao da već nije dovoljno kažnjeno - kaže otac Jugoslav Petković.
Roditelji slepe devojčice su se obraćali svima - od škole, opštine, preko prosvetne inspekcije, do ministra prosvete.
Ministar reče da za Nikolinin slučaj „nema nadležnost“.
Predsednik opštine Smederevska Palanka Radoslav Milojičić Kena, upkros obećanju, nije odgovorio na pitanja „Novosti“.
Nezadovoljan što se porodica obratila novinarima, u telefonskom razgovoru poručio je „da im je pomogao više nego ikom drugom, da koriste njegovu osetljivost na bolesnu decu, da su bezobrazni i da svaki dan nešto traže“.
- Zahtev opštini podneli smo polovinom februara - kaže otac.
- Odgovor nismo dobili, a usmeno nam je rečeno da ne mogu da pomognu. I škola se obraćala, bez uspeha.
I zaštitnik građana se uključio preporukom. Isti zahtev roditelja i pedagoga škole, kao i zaštitnika građana, nije rešen, iako je rok od sedam dana davno prošao.
- Komisija je 2011. predložila da dete upišemo u školu za slepu i slabovidu decu u Kragujevcu. Nemamo uslova da se preselimo, a ne možemo dete od sedam godina, životno vezano za nas, da pošaljemo samo u internat - kaže otac Jugoslav.
Ministar Žarko Obradović, u pismu roditeljima, naveo je da, shodno zakonima ove zemlje „svaki učenik sa smetnjama u razvoju ima pravo na prevoz ili naknadu prevoza od kuće do škole i nazad bez obzira na udaljenost“. Još jedno mrtvo slovo na papiru.
U Centru za socijalni rad kažu da su specijalizovano kombi vozilo ustupili dnevnom boravku za decu i omladinu ometenu u razvoju „Puž“.
Porodica Petković je tako mesecima u začaranom krugu mrtvih propisa i krutih institucija. Nikolina, uprkos svemu, ne izostaje iz škole.
Stidljiva i ranjiva, odmah je očarala drugare, koji joj nesebično pomažu, kao i personalni asistent Nataša. Kaže, najviše voli matematiku, a na času srpskog samo sluša, jer da bi naučila da čita, potrebne su joj knjige na Brajevom pismu.
Porodicu Petković rat je 1999. proterao iz Đakovice i zarobio u dvadesetak kvadrata sobe 203 hotela „Srbija“ u Boru. Tu se u oktobru 2005. rodila Nina. Lekari kažu da je njen hendikep posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom. Otac i majka su nezaposleni.
Imaju još dvoje dece. Očne proteze koje Nina nosi, jednom godišnje roditelji dobijaju preko lekarske komisije, a sve ostalo kupuju sami. Tako zakon kaže.
