Ukoliko verujete onome što ste videli u naučno-fantastičnoj trilogiji Matriks, ono što mislimo da je naš svakodnevni život zapravo je simulacija kojom upravlja svemoćni kompjuter, piše B92.
Međutim, ova ideja nije samo plod mašte scenarista i „kosmički zraci“ bi mogli da nam otkriju da li zaista živimo u simuliranom svemiru.
Sudeći po magazinu "Diskaveri", fizičari mogu da nam pruže mogućnost da testiramo da li živimo u sopstvenom Matriksu, proučavanjem svemirske radijacije.
Kosmički zraci su najbrže čestice koje postoje i potiču iz udaljenih galaksija. Oni do Zemlje uvek stižu specifičnom maksimalnom energijom.
Ukoliko postoji specifična maksimalna energija čestica, to će onda podržati ideju da su nivoi energije definisani, specifični i ograničeni od spoljne sile.
Zato, sudeći po istraživanju, ukoliko je moguće simulirati energetske nivoe čestica, to je moguće uraditi i sa celim svemirom.
Test „kosmičkih zraka“ razvio je Silas Bin, nuklearni fizičar sa Univerziteta u Vašingtonu, i uključuje stvaranje mreže koja simulira svemir.
Naučnici su izračunali da je energija čestica unutar simulacije bila povezana sa udaljenošću između tačaka unutar mreže i što je mreža manja, to je veća energija koju čestice poseduju.
Do sada je bilo mnogo pokušaja da se otkrije istina u vezi sa svemirom i simuliranom stavrnošću.
Filozof Nik Bostrom je 2003. godine pokrenuo ideju da možda živimo u kompjuterskoj simulaciji koju vode naši potomci, ali su Bin i njegove kolege prvi predložili da bi trebalo izvesti znatno kompleksnije testove kako bi se ovo proverilo.
Ukoliko zaista živimo u simuliranom svetu, poput onog u Matriksu, Bin ima upozorenje.
On je magazinu izjavio da „simulatori“ koji kontrolišu naš svemir mogu i sami biti simulacije, u pitanju je efekat „sna unutar sna“ koji bi ovo naučno istraživanje mogao da učini bezvrednim.
„Ukoliko zaista živimo u simulaciji, onda bi mogla da postoji logička mogućnost da ono što merimo nisu prirodni zakoni, već veštački zakoni koje su stvorili simulatori.“
Međutim, pojedini akademici su skeptični, poput profesora filozofije i kompjuterskih nauka Piter Milikan sa Univerziteta Oksford.
„U pitanju je interesantna ideja i uvek je dobro imati lude ideje. Ne želite da cenzorišete ideje na osnovu toga da li one izgledaju razumno ili ne. Ponekada velika otkrića na početku izgledaju prilično ludo. Čak iako se ispostavi da je sve ovo netačno, činjenica da ste navikli da razmišljate pomalo ludo može dovesti do toga da sledeći put krenete sa nečim što se čini pomalo ludim ali na kraju ispadne potpuno normalno i izuzetno korisno. Međutim, oni misle da su simulatori, koji žive van naše simulacije, ograničeni istim granicama i metodima kojima smo i mi, zašto bi to moralo da bude tako?“, izjavio je on.
