Tuga, strah od toga što će biti sutra, kako dalje s djecom, kajanje, misao o promašenosti života, sve to može pratiti rastanak dvoje ljudi koji su u jednom trenutku mislili da će ostarjeti zajedno.
Nekoliko Srpkinja je u svojim iskrenim ispovijestima priznalo zašto su se razvele, što im je tada bilo najteže te jesu li iz svega nešto naučile.
Iva (40) iz Beograda
U trenutku kad me je dijelio dan od poroda, on je došao u bolnicu i rekao mi nešto užasno u tom trenutku. Tada sam shvatila da, ako tada nije bio u stanju staviti dijete i mene ispred sebe, neće to moći nikada. Jednostavno je moje shvaćanje ljubavi bilo potpuno suprotno od njegovog. Taj osjećaj u rađaonici kad je otišao nikada neću zaboraviti.
Usprkos tome, poslije poroda sam napravila sve kako bih pokušala da spasiti taj brak. Još godinu dana smo pokušavali riješiti sve među nama, živeći razdvojeno i u tom periodu sam pala na 47 kg, da bih na kraju shvatila da on nema nikakvo egzistencijalno niti emotivno rješenje za nas. I dalje nije radio, nije ni tražio posao, nego je pričao o kamionima i avionima, dolazio je po mene i izvodio me, što mi je bilo ponižavajuće. Ja sam prvu godinu dijete odgojila sama, nisam spavala noću, jezivo sam se osjećala, samo me je miris moje bebe smirivao i održavao me koliko-toliko normalnom.
Poslije tih godinu dana sam ga pitala što ćemo, on je slegnuo ramenima i tada sam odlučila. Vrlo brzo poslije toga sam negdje na moru naletjela na njega i na njegovu „djevojku“, dok naš brak još nije bio službeno okončan. Nadrealna situacija jer mi je dijete spavalo u kolicima i u nekom kraju sam se doslovno sudarila s njih dvoje. Mnogo je tu stvari zbog kojih taj brak ne bi potrajao ni da se nije dogodilo to što se dogodilo, nikad se nisam pokajala, osim zbog toga što nisam napravila pametniji izbor.
Marija (43) iz Niša
Ja nisam od onih žena koju je muž prevario, koju je tukao, koji se kockao. Ja sam se razvela jer smo jednostavno prestali razgovarati. Znam, zvuči glupo, ali tako je. Nekako je sve postalo toliko dosadno i sivo.
Čovjek za koga sam se udala i u koga sam bila ludo zaljubljena, čovjek s kojim sam obišla pola svijeta i rodila mu djecu, odjednom je postao stranac. To sam teško priznavala sebi. Godinama sam se zavaravala, zanimala se drugim stvarima, izlazila s prijateljicama, išla u shopping, bavila se djecom, ali onda je došla korona i ostali smo zaključani sami sa sobom. Tad sam vidjela kolika je praznina između nas.
Odjednom me je opalilo da nas je život pojeo. Ja sam jurila za poslom, on jurio za poslom, odgajaš djecu, trčiš na sto strana i samo shvatiš da s mužem nemaš ništa više ništa zajedničko, a to baš boli. Nema svađe, nema mržnje, nego jednostavno nemaš o čemu s njim pričati, shvatiš da si s njim cimer i probaš to popraviti, ali ne ide. Kao da je naše prošlo, kao da smo se istrošili. Presjekla sam kad sam shvatila da bih mogla biti s nekim drugim i da to čak i želim, da mi od te pomisli prolaze trnci. To mi je bio znak i na kraju smo se lijepo sve dogovorili, bez drame jer je i on osjećao isto, samo očigledno nije mogao to izgovoriti.
I dalje mi je nekad knedla u grlu zbog svega jer je nekako baš bez veze što smo oboje dozvolili da se to dogodi. Izgleda da se ljubav stvarno mora njegovati, neće ništa samo od sebe doći, svi smo mi stalno umorni i negdje jurimo, ali ništa se ne podrazumijeva. Jednom mi je prijateljica rekla 'kakav ti je utorak u studenom, takav ti je život i brak.' A on i ja to nismo shvatili na vrijeme.
Morate iz njega izvlačiti svako "volim te" - to je dokaz da mu baš i nije pretjerano stalo do vas.
Tijana (43) iz Novog Sada
Ako ćete se razvoditi, nikada nemojte kao ja impulzivno napustiti kuću s malim djetetom i sljedećih nekoliko godina provesti lutajući od jednog do drugog iznajmljenog stana. Nemojte otići, a da niste prethodno potpuno pripremile teren. Oba braka su mi donijela fantastičnu djecu. I to je sve. I to je dovoljno. Iz prvog sam otišla jer nije bilo zajedništva. Svatko na svoju stranu. Na kraju je ostalo – ništa. To više nije bio moj muž, samo neki komad namještaja, stolica. Nije mi bilo prihvatljivo živjeti takvim životom, da životarim. Ponekad, kasnije, kada je bilo teško, pitala sam se jesam li donijela pogrešnu odluku. Znam da nisam, samo su koraci bili pogrešni. Moglo je to i puno bezbolnije. I na kraju, jesam li nešto naučila? Pa onako. Izgleda da ću opet na popravni.
