Ne mogu reć da u tih desetak dana nisam stigla nabacit finu boju, čak su me neki pitali da gdje mi treniramo, na vanjskom terenu ili u dvorani, ali kad je došla utakmica, nosila se samo – bila i crvena (ka šta se vidi na slici).
Pripreme je (ne za olimpijski turnir, nego za utakmicu) obavila cijela obitelj. Skupili smo se pred televizorom: tata, mama, sestra, njen muž, par prijatelja, pas... Nas desetak.
Šta reći nakon svega? Ja sam poludila. Ne što se tiče igre. Našim momcima mogu samo skinit kapu. To šta su oni napravili je čudo, a to što nas suci ne vole gdje god dođemo, to je druga priča. Mislim da su suci odigrali jednu veliku ulogu, a kad je tako možeš samo sjest i plakat. Nisu nam sudili penal, a kad su Španjolci zabili gol, bila sam sigurna da će ga sudac poništit. Ali ništa?! Na semaforu su napisali 1:0 i bilo je gotovo.
Mogu se samo složit s Bilićem kad je ono nakon utakmice sucu reka, da prostite, fuck off! I sucu i svima. I poslat ih tamo gdje i treba nakon svega ovoga... I ja bih tako na njegovom mjestu, s apsolutnim razlogom i pravom je ono sve reka. To je katastrofa.
Toliko smo urlali i skakali da je pas bija više u kupaoni nego s nama (kad netko podvikne, onda on pobjegne od straja), a ovoga je puta najglasniji bio moj ćaća. Tako da je, ajme, otišlo puno živaca... Kao da su nam uzeli dušu, zbog toga je jedino razočaranje. Najgore je što uvijek ispadne da nam tako malo fali. Često je tako u našem sportu, uvijek nedostaje to malo i ostane gorak okus.
Ali što se tiče naših i kako su odigrali, mogu im samo poručit – svaka čast, momci!
A što se tiče nas, cura iz reprezentacije, ovoga vikenda opet putujemo, ali na ono najbitnije. Idemo napokon za Tursku, na kvalifikacijski turnir, i probat ćemo izborit Olimpijske igre. Ma šta probat? Idemo u London!
