Bubamare ili Coccinellidae (kako ih znanstvenici nazivaju) nisu onakve kakvim se na prvi pogled cine.
One polazu svoja jaja u blizini kolonija lisnih usi, a tom prilikom vrlo su obazrive - s obzirom na to da se lisne usi razmnozavaju partenogenetski (aseksualno; jajna stanica se razvija bez spermatozoida), njihova kolonija raste ekstremnom brzinom. Da bi bila sigurna da ce se njena larva nesmetano moci hraniti usima, bubamara leze jaja dok je kolonija usi u ranom stadiju razvoja.
Posto im kanibalizam nije stran, bubamare stite svoje potomstvo na poseban nacin. Naime, one mogu osjetiti vise od 40 razlicitih mirisnih komponenti - uglavnom alkane - koje larve ostavljaju u svojim tragovima. Ako zenka bubamare osjeti ovaj miris, izleci ce jaja na drugom mjestu kako bi rizik da njezino potomstvo bude pojedeno svela na minimum.
Znanstvena istrazivanja su pokazala da se jedinke sklone kanibalizmu razvijaju znatno brze i imaju znatno vece sanse da prezive u odraslom stadiju od onih vrsta koje nemaju ovu osobinu.
Bubamare su takoder veoma promiskuitetne. Genetska studija bubamara s 2 tacke na krilima pokazala je da su jaja zenki cesto oplodena od strane tri razlicita muzjaka, a nekada i vise.
Spolno prenosive bolesti nisu zaobisle ni ovog insekta - parazit zvani Coccipolipus hippodamiae napada nekoliko razlicitih vrsta bubamara. Ovi parazitise hrane bubamarinom “krvlju” i razmnozavaju. Ovi paraziti se prenose s jedinke na jedinku tokom parenja - jedan muzjak tako je u procesu primio 81 parazita.
Zenke oboljele od ovih parazita lezu manje jaja koja su znatno osjetljivija od jajasaca zdrave jedinke.
