Sidimo na šentadi isprid njegovog kafića. Sunce i lip dan, divota. Vruće je ka u paklu, traži se lad. Grad je uša u svoje ko zna koje lito, ali nikad ovako. Klima je otišla u tri lipe i ja ne pantin šesti misec da smo ka cipli kad vataju zrak. Grad je pun mladi furešta. Divljaju po gradu, pišaju di stignu i bez srama, pijani su od rane zore i puni sebe. Niko nam ništa ne more. Jedan mi govori da su in rekli u Novi Zeland da u Splitu nema policije. Da smo "drink friendly" i da smo "droga friendly". Na ovo zadnje san osta ka da mi je da plesku. Ako van se da spustit se u grad, a znam da nije, sve će vam na potezu od Marmontove do peškarije bit jasno. Nigdi redari, nigdi policije. Neobuzdana mladost ciloga svita preuzela je grad. Lupaju, razbijaju, pale štekate. Nizozemci nekidan na Prokurative užgali tende i štekat. Iz čiste obisti, bilo im dosadno.
U gužvi između turista predizborni štandovi. Vidin poznata lica šta bi tila minjat grad. Čin mi dođemo na vlast uvest ćemo red. Svi govore isto. I na štandu Mosta, i na štandu nekog pokreta, i na štandu di su pametni. Dile se mukte kemijske i kape. A šta je mukte, je** te se koje je boje. Bitno da kemijska radi, i da kapa čuva od ovoga sunca koje ne da nije zdravo, nego je gore od van pameti.
Malena Japanka se namišta za šta bolju sliku na rivi. Čudin se odakle ona? Ono malo Splićanki traže misto za kavu, ali mista nema. Sve sami turisti. Brojke nam rastu, ali i broj furešta. Nikad ka ove godine nismo počeli ovako rano sa ludilon, i nikad ka ove godine Split se ranije nije maka iz grada. Dišperan san. Ne moreš vidit nikoga svoga. Sama dica šta se prolivaju pivon na štekatu i šta se deru. Kome je u takvon ambijentu do mira i prve kave?
Zato se Split povuka u trgovačke centre. Tamo nam je izgleda lipše nego na našoj rivi. Šta smo tili – to smo i dobili, mislin naglas, a ovi moj komentira štandove na kojima se znoje kandidati.
"Vidiš", govori mi, "toliko pljuju Keruma, a ostavija je grad pun turista, kruzera, da je ljudima kruv, eto i ovi s kokicama zna je zaradit. Triba si ta lita, ako si bija poduzetan, uzet barenko sladolede i prodavat!"
Šutim i zamišljeno gledam dvoje furešta kako proučavaju kartu. Vrte svaku kunu u žep i misle se di će marendat jeftino, a dobro. Nitko ne traži domaću spizu, daj šta za prigrist onako sa nogu. Takvi je doša naš turizam, danas su ode, a sutra već u Zagrebu. Obići će cilu Hrvatsku uzduž i popriko u tri dana. Ovo nije turizam. Ovo je avanturizam, a struka kaže da nam se događa "nomadski turizam". Gledan te "nomade" i ne mogu se načudit. Ženskice se je** za modu i šta će ko reć. Šetaju gradon ka da su u svoja četiri zida. Baš me zanima izađe li vanka u Ameriku tako obučena? Ako je, onda je ta Amerika baš pravi cirkus. Volija bi je vidit.
Ne mogu se načudit kako je svit posta globalno selo, a ja se ne moren itnit dalje od Trogira.
"A tek obala. Trideset godina niko je nije taka, a vidi je sad. Palme, cviće, otel šta se gradi neće ga bit na svitu!" – govori mi ovaj moj ali tiho, zavjerenički. Stol do nas side hadezeovci. Oni nemaju kemijske, pa su uzeli sa štanda SDP-a.
Među njima šta se pote u odijela i kravate mladi doktor šta nije u HDZ, ali je njihov kandidat za gradonačelnika. Gledan ga priko oka i ne čini mi se lupež. Izgleda da među svojima nisu mogli nać nijedno lice šta izgleda pošteno, pa su posegnuli za nestranačkin. Vidi se da je pun entuzijazma, ali se vidi i da mu ne smetaju ovakvi furešti, i da mu ne smeta šta na rivi u subotu nema Splićanki. Nestalo je praznika za oči i naše lipe modne piste suboton. Odma san ga prikrižija čin je reka kako je u gradu veličanstveno.
E moj doktore, ako ti je ovo veličanstveno, Split bez Splita, drži se lipo svoje profesije.
Pravin se da slušan ovoga svoga, a cilo vrime gledan onu malu Japanku šta drži lumbrelu da je ne takne sunce. Kad je ferma sa monologon, i kad mi se učinilo da ću ispast bezobrazan ako skonta da ga ne slušan, okrenija san se prema njemu i pogleda ga ka da san cilo vrime koncentriran na njegove batude. Neobično poštujem tog čovika. Stari je ugostitelj i živi od toga dugo godina. Ne držim ni da sam uvik u pravu, ali imam dovoljno godina da si uzmem za pravo svoje mišljenje i svoj stav.
Naravno, ako povežen šta je sve tija reć, i ako san dobro svatija poantu.
"Stoji šta govoriš", kažen polako da ga ne uvridin.
"Grad živi tih par miseci i to je činjenica, no same turiste dovela je infrastruktura koju prije nismo imali. Bili smo grad za tranzit, nismo imali 'Radisson', 'Meridien', nismo imali hostele, apartmane, krevete. Sve se to dogodilo, ta 'apartmanizacija' zadnjih pet godina. To ludilo. Ludilo, jer je svaka buža, svaka šupa – apartman. A mladost nam biži iz grada, oko deset iljada mladih po zadnjem popisu, jer nemaju di živit. Nema više podstanarstva. Nema dostupne nekretnine, a banka ti da kredit samo ako si među onon bandon tamo."
Sluša me i ništa ne govori.
"Politika je prema Splitu bila takva, gradilo se na drugim mistima. Ljude je u gradu zadrža samo novac stranih investitora koji sad kupe maslo. Ništa od toga odavno nije naše. Čak i apartmani. Stranci su pokupovali nekretnine i sad ih iznajmljuju. Dovode svoje goste, a ovi kad vide tu lipotu, i još lipše zakone u Hrvatsku, kupuju zemlju leva – leva. Brač, Hvar, sve je na prodaju. Didovina. Pola grada više nije naše. Varoš, Get, sve iznajmljuju ili strane agencije, ili stranci šta dođu u Split na lito afitavat, a na zimu žive u Englesku, u Ameriku od tih pinezi. Split nije osamdesetih ni bija zamišljen ka turistički grad već industrijski, grad za svoje stanovnike koji rade, za sve stanovnike, a ne za određeni broj koji danas prosperira."
Kurva me sluša i ništa ne govori, ali se sprema na kontru. Ne dan mu vrimena da me prikine.
"Živimo u post - industrijskom dobu i pomoru radništva", nastavljan i opet ga ne gledan.
"Ne more svak bit ni poduzetan ni ugostitelj. Eto mene se recimo je** za poduzetništvo i turizam. Ja volin pisat, i od toga isto ka i svaki proleter neman ništa. Najdraži su mi oni šta mi kažu da san seronja jer živin od turizma. Jer konobarin za priživit. Ti su mi najdraži. Koji to konobar živi od turizma, i kojen to konobaru more ostat za baren zimi otić di sa ženon? Kupit auto. Stan. Zbog toga ova naša mladost i neće da radi. Ako već mora, za veće pare će radit vanka. Gazda mu je ionako stranac, pa mu je isto. Mi šta smo zaglavili ode, šta moremo u svoj grad samo to, i to ne svugdi, i kod koga, preživljavamo ka i blagajnice, ka i šoferi, ka i cili pošten svit. I sad nas je spizd*** još ta nesritna korona i ovi ludi Putinov rat. Ono malo posla smo izgubili. Ali stari moj, nije korona ni Putin uništila glad za našon zemljon, vodon. Sve smo prodali. Za male pare. Ljudi ostaju bez svega jer ne rade, pa se prodaje didovina. I šta sad? Svi svašta obećaju, ma ne more se kontra zakona. Kad je takvi, zamišljen za kapital i banke. A ovi tvoj, šta je on tu prominija? Je l' govorim šta krivo?"
Šuti i oprezno gleda oko sebe sluša li nas ko. Ne dan se i sad mu dajen konkretne brojke naše propasti. A brojke ne lažu.
"Sam grad od turizma ima malo, gotovo ništa. I prije korone. I prije Putina. Samo ljudi involvirani u taj sektor zarade nešto, a to je po nekim procjenama petnaest, dvadeset posto, no što je sa onih osamdeset posto koji sa turizmom veze nemaju?" - "Di su te firme, di je industrija, di su radna mista, di je naša Zagora, di je proizvodnja? Šta mi to proizvodimo u ovolikom gradu? Hoće li moj susid koji je automehaničar sad na rivu uzet tacnu? Ja neman apartman pa ću dignit noge u zrak cilu godinu i je*** će mi se i za politiku, i za grad i za sve na svitu. Pa ću se poć 'odmorit' na kruzer, jer san se satra afitavat, prat šporke lancune i brojit eure. Ja sve šta iman to je koji kafić di me još ko oće primit za radit. A u ovoj situaciji nemamo više ni to. Fale se potporama, a puste inspekcije, traže dlaku u jaju samo da prijave ljude i da in ukinu potpore. Znaš kako nas zovu, taj sektor? Krčmari. Kažu oni krčmari se nešto bune. A na misama je više svita nego po baštama, i nema distance, nema inspekcija. Koga oni prave budalama više?
Kažeš izgradili smo hotele?
Sam hotel je obična megalomanska jama bez dna koja će ponovo past u ruke strancu, jer nitko u nas nema trideset milijuna eura da ga dovrši. Palme se suše, a beton puca jer je riva krta i loše nalivena. Čas se radilo čas se stajalo i sad materijal plaća danak takvom fušu i diletantizmu. Sve smo karte bacili na turizam i šta sad? Šta sad ako podbaci sezona? Sad je panika, zatvaraj sve! Šta nisu zatvorili kad je tribalo? Je****, triba poštivat naše vjerske osjećaje. A turizam je takva grana, nestabilna, čas ga imaš, čas ga nemaš, oslonit sebe, grad i ljude na takvu piz****** obična je glupost i netko bi mora odgovarati zbog toga, nisu ljudi ovce da se tako njima vlada. Sudbinama, i da se stavlja na kocku budućnost moje i tvoje djece jesam rekao nešto krivo?"
Sidimo na šentadi isprid najlipše palače na svitu i šutimo. Kraj nas prolaze šarene vešte i najnovija moda, uporno tražim kakav trliš da projuri poslom preko rive, ali znan da od toga nema ništa. Samo isprid štanda za kokice nekakva plišana igračka neumorno klapeta.
Ugriza san ga za srce pa muči. A šta san ja to krivo reka? Svak danas gleda sebe i je** mu se za drugoga.
"Sad svi mučimo i kupimo u prsi. Sad nan je svak kriv. Nama tribaju drugačiji ljudi, vizionari, ljudi koji su okrenuti malome čoviku, a ne samo vama 'fudranima'. Ti znaš da ja nisan đelozast i da volin da svak ima i da radi, ma nama tribaju drugačiji ljudi koji će baren pokrenit mali poduzetnički sektor. Oslobodit radnika, dat mu sigurnost, veću plaću, osigurat mu slobodan dan, nedilju. I dosta mi je ljudi koji sramote Split. Vriđaju novinare i govore ljudima da su četnici.
Jel ti to ta 'preženca' koju vidiš na čelu grada? Šta nema mlađi, pametniji, sposobniji? Biramo uvik iste i samo iz zla u gore. Grad nam se raspada prid očima. Do kad se mislimo stalno vrtit u krug? Je l' normalno da nam uvik dvadeset posto bira ko će nas vodit? A osandeset posto grada nije briga? Jer in se gadi. A ne gadi ti se šta ti je mali otiša u Irsku? Koliko si radija da ga školuješ, podigneš u čovika? I di ti je sad? Unuke gledaš priko Skypea."
Šuti i ništa ne govori.
"Eno ti oni tvoj. Donija je sir od trideset kila i tija bi opet za timun. Znaš li koliko je ljudi, koliko firmi zavija u crno? Niti je plaća ljudima nabavu, niti dobavljače, pa je lipo prominija firmu, onu staru u stečaj, i nikome ništa. Ugriza vuk magare. Lip ti je, nema šta. I opet će sve bit isto, i opet će izać na izbore samo oni šta moraju slikat listić, a našima je vruće i nije ih briga. I neka nam je tako kako je. Radi toga šta smo svi digli ruke tako nam i triba. Šta smo digli ruke od grada."
"Jesan šta krivo reka?"
Nije mi ništa reka. Samo se diga i otiša Kerumu dat ruku. Onako, među fureštima i magli od vrućine, parilo mi se ka da nisan na rivu, ka da nisan u mom Splitu. Ona mala Japanka je izgleda našla šta je tražila. Dođeš iz Japana pa nisi izgubljen, a ja tri ulice poviše i ne moren se više snać u svon gradu. Takva su izgleda došla vrimena. Tako valjda mora bit kad sve rasprodaš šta te vezalo ka špring za kolonu. Sad plutamo ka bove, reka je Saša Antić, i baš je tako.
Ka bove koje će potopit koji strani gliser.
*Stavovi izneseni u kolumni osobni su stavovi autora i ne održavaju nužno stav RTL.hr-a*
