Na ulazu u Split ima jedan grafit zbog kojeg se uvik nasmijen. Mogu bit štuf, more bit jugo, ma te mi riči zagriju staro srce. Ako sam sa dicon, pogledan ih s tugon jer znan da ga ne razume, niti će ga ikad moć razumit. Baren ne na onaj način na koji ga razumi moja mater i moj ćaća. "Mater plače, ćaća viče", tako on glasi i među čudnijim je grafitima Torcide. Osim nama, njenoj dici osandesetih koja ga jedina stvarno razume. Ono šta on oće reć. Dica i danas idu na plac, idu na gostovanja, ma je to danas ka u karocu, čuvaju vas policjoti i ništa van se grubo ne more dogodit. U moje vrime, poć na utakmicu vanka ili doma bilo je drugačije, moga si „dobit u jaketu“, a moga ti je ko stavit i piće u drogu. Baren se moja mater toga najviše bojala. Ćaća je ionako zna da od mene čovika neće dočekat.
Čin san toliko zaluđen balunon.
Emocije su zajebana stvar. Ljubav izgleda još zajebanija. Svoju prvu i najsnažniju emociju pantin prid ulazom u Stari plac. Gostovala je Zvezda, i jasno sam čuja prid ulazom u tribinu kako stadion vrije, kao parni kotal iz koga suklja narančasti dim. Dida me čvrsto drža za ruku, a jedan vojnik podiga da me onako malena netko ne prigazi. Prvu emociju kažem, jer me i sada prolaze srsi kada se sitin, tako snažnu i tako neobičnu, kakvu nikada do tada osjetija nisan. Neponovljiv i jedinstven osjećaj kad u uskon tunelu, netiskan među desetine ljudi čekaš u mraku da izađeš na svitlo. I dok tako strepiš i čekaš, čuješ kako stadion eruptira dok tebi srce udara ka ludo. U navali adrenalina kada prid ulazom ugledaš prvo komad trave, a onda kut igrališta obasjanog reflektorima. Taj tren u svon životu shvatija sam da san infetan. Zaražen zauvik. Takve stvari zapamtiš za života, i takve stvari obilježe sve tvoje buduće emocije, koje istina znaju biti snažne ali niti jednu još nisam uspio usporediti sa onom kada sam prvi put okružen ljudima ugledao sveti travnjak i svoje idole u bijelom. A kada je moj idol Ivica Šurjak zabio gol Zvezdi, i kada me u erupciji oduševljenja pokopilo nekoliko raspamećenih tjelesa, dok su me ljubili nepoznati ljudi i dizali rukama u vis, ja sam znao, ja više nisam imao sumnje, ovo je osjećaj koji želim imati čitav život, i niti jedan drugi nije usporediv sa njim.
Braća
Bilo je kasnije emocija, recimo kad san prvi put sina uzeo u
ruke, ali ne smiješ se i ne plačeš u isto vrime šta ti se rodilo
dite, takve stvari ti se dogode samo kad Baka zabije u 119.
minuti Sparti Olejaru iz auta sa trideset metara. Prvo te poklope
tjelesa, pa ta tjelesa poklopiš ti, pa prvog do sebe ljubiš kao
da ti je brat rođeni i plačeš ka malo dite. Od sriće, a da ne
govorin od tuge, ka protiv Waregema u četvrtfinalu Kupa UEFA. Ti
ljudi oko tebe, a kolokvijalno ih se naziva navijačima, Torcidom,
u tim momentima tvoja su braća. Drugih nemaš. Kao što će kasnije
na gostovanjima postat ti i više od braće.
Braće koja se zvala samo jednim imenom. Imenom – Torcida.
Emocije su zajebana stvar, a ovisnost je još gora i ja točno znam kakva me groznica znala tresti pred sve važne utakmice Hajduka. Točno se sjećam jutra prije Totenhama, kada sam otvorio prozor u banju „da mogu uteć“ jer je ćaća vika da di ću na ovaku buru, a mater plakala u sobi jer je znala da me dva dana tresla fibra. Da bi in pokaza da san dobro, stiska san zube cili dan. Jer mene nije tresla fibra od bolesti, već me tresla groznica da me neće pustit u stadion.
Groznica tog prvog izlaska iz tunela, zajedno sa stotinama istih, opsjednutih, i onog ushićenja kada ugledaš travnjak obasjan svjetlima reflektora. Tog osjećaja nisam se riješio ni do dana današnjega. Kada ti srce divljački lupa, kad si među desetinama sebi istih, koji istu emociju imaju, pa onako blesavo preskačujedan drugog da što prije ugledaš teren i tisuće manijaka koji su razvili svoje šalove. Te zajebane emocije koje vežem za nogomet, povezao sam na čudan način i sa ljudima. Moj djed, ozbiljan i radišan čovjek, kada bi Hajduk zabio gol pretvarao se u dijete koje se smije, pa plače, dijete kakvo sam bio i sam i taj nas je ushit neobično povezao. Kad bi doma vikali, kad bi plakali, di ćeš sa diteton po ovoj kiši, dida bi mi samo namignija i otvorija lumbrelu. Ja san u kabanu već bija atento.
Prva životna bol koja neće zacilit
Mater je prva skontala da joj nešto sa diteton nije u redu i krivila je naravno dida koji me infeta, i po suncu i po kiši vodeći na sve utakmice. Kada je shvatila da sam potpuno asocijalno dite koje živi isključivo za nedilju, a ostalim danima ili naganja balun u dvorištu, ili se igra iza trosjeda sa plastičnim igračima Hajduka - po prvi put je zaplakala. Ćaća je naravno vika i odveja me u doktora koji je konstatira kako je sa malim sve u redu, namignuvši mi i pokazujući mi na zidu obješenu fotografiju njega i Jurice Jerkovića. Ćaća nije "skonta" da je i doktor Torcida, ali sam skonta ja, pokazujući mu kartu za Zvezdu. Opet tu nesritnu Zvezdu koja će povest na Poljudu, a utakmica će se prekinut jer će se stadion zavit u crno kad smo svi saznali da smo ostali bez najvećeg sina.
Ništa nije bilo bolje ni kada sam krenuo u školu. Moji vršnjaci nisu imali takve opsesije, a ja sam konačno dobio dopuštenje da idem na utakmice sam i kad smo izbacili Sttutgart i Beveren, i kad je Baka Ivkoviću zabio izravno iz kornera. Prvu životnu bol doživio sam protiv HSV-a, i pari mi se da rana nikad neće zacilit. Mogli smo, i tribali bit prvaci Europe. Ka šta smo mogli proć Totenhama da je Zoran Vujović umisto prečke zabija gol, ka šta smo mogli dobit na penale onog nesritnog Waregema. Mater je plakala, a ćaća vika kad su čulikakva je pizdarija bila na tribini kontra Metza, a ja san se kleja da san bija na istok, ne na sjever, ka šta san se kleja materi da san pod krovon kontra Dnjepra, a bija san mokar ka pivac.
Mater je znala plakat, ćaća vikat, no jedno je bilo sigurno. Na dan utakmice ja sam bija isprid vrata. Odrastanje je zajebana stvar. Posebno ako si u iston razredu sa Žanom Ojdanićem. Sa takvima ili jesi, ili nisi, a meni ni na kraj pameti nije padalo da nisam. Navijači, da se razumimo, dio su nogometa, ne samo zvučna kulisa i dekor. Ako nogomet ka igra ima fiziku, navijači su njegova duša. Srce koje neumorno tuče, slavi i tuguje, ovisi kako se igra zavrti. Navijači, a posebno Torcida, čista su ljubav, kako prema klubu, tako jedni prema drugima. Braća na tribini. Iako pola od njih niti ne znaš, niti bi i volija upoznat u normalnon životu.
Religija zvana Hajduk
Navijačem se ne postaje, navijačem se, ako ste razumjeli pasuse gore, inficira. Biti navijačem, onim istinskim navijačem, koji pati, kojeg srce i duša bole kada te iz Europe izbaci tvoj Ivan Buljan i nekakav jebeni HSV. Navijačem se ne postaje. Navijač ili jesi ili nisi. Biti navijačem moraš osjetiti u srcu, koje ti luđački lupa prije utakmice, koje te vuče na plac i koje ti ne da mira da doma osluškuješ svoju tribinu.
Nema teže stvari za navijača nego utakmicu gledat doma, i kad padne gol vidit tvoju okuku kako eruptira. Taj osjećaj ne bi poželija niti jednon pravon navijaču, atroke navijaču Hajduka. Onome koji pati, onome koji grize nokte, onome koji ne more gledat kad se pucaju penali, onome kome je bili dres svetinja nad svetinjama. Grubo je to reć, mogu se ovi naši popi uvridit, ma u Split postoji samo jedna religija.
I ona se zove Hajduk.
No postoji još jedna. Možda i jača od kluba samog. I to sam shvatio protiv Marseillesa. Kada sam došao kući potpuno narančast, a mater je plakala jer je slušala vijesti o mrtvima na tribinama. Ćaća je vika da su ga čuli na ulici. Plaka sam istina i ja, no više od suzavca. Ime Torcida taj dan je bilo uvrida. Svima osin nama šta smo ga prošli. No taj dan san istinski svatija koje žrtvovanje znači biti navijačem, kada mi je otac rekao da na utakmice mogu, ali samo preko njega mrtvog.
I tada je došla ta noć pred finale Kupa u Beogradu 1987.
Ako ste poznavali Žana znali ste kome pripadate. Tko vam je važniji i od ćaća, a boga mi i od matere. Zaključan u sobu, tri sata prije polaska Marjan Exspresa, svom sam preneraženom ocu objavio ako me ne pusti da namjeravam dići ruku na sebe. Ćaća više nije vikao, mater više nije plakala. No kada sam se vratio, tik uz Ramba koji je držao tako sanjani pehar, nešto se prelomilo u meni. Shvatio sam kako je teško biti navijač, i da je još teže biti roditelj navijača. Kada su moji starci konačno digli ruke od mene, ja sam završio školu i upisao fakultet.
Utakmice su se redale, i moje pleme, moja jedina prava obitelj postala je okuka sjevera. Grotlo emocija iz kojih vas je teško izvaditi. Rituali, ushićenje i grad koji vrije pred utakmice redali su se kako sam stario, i pomalo da i sam ne znam kada se dogodilo prešli smo na istočnu tribinu. Više nismo bili Torcida. Oni mladi fanatici koji su živjeli za nedjelju, pripremali se čitav tjedan i krali pirotehniku sa brodovau Sjevernoj luci. Predali smo barjak mlađima, predali smo štaferu svojoj djeci. No kao što pretpostavljate, ma koliko se pravili odraslima, ne skrivaju se emocije prema sjeveru. Ludi kakvi već jesmo, postali smo jedno tilo, jedan entitet samo sada povezan od sjeverozapada, pa sve do juga stadiona. I još dalje na zapad. Danas kada uđete na krcati Poljud sjevera više nema. Jer je čitav stadion Torcida.
Bude mi ža...
Danas vozim svoju dicu, i kada prođem kraj tog murala srce mi se stegne. Obojicu ne zanima ovakav Hajduk, i obojica nisu dio moje navijačke subkulture. Njih dva ne razume kako se mogu smrzavat na tribini i dolazit doma dišperan, kad mogu ka svi normalni ljudi sidit u toplo i gledat Lea Messija. Ne krivim ih, ne krivim vrime, samo mi bude ža. Ža mi je šta nismo imali takve zajedeničke trenutke, zajedničke emocije, zajedničku opsesiju. Ka šta smo ih imali ja i moj dida. Žaj m i bude da nisu vidili svoga staroga kako postaje na moment dite, gore i mlađe nego šta oni jesu, i šta nisu upoznali kako moreš u životu steć brata, a da ti nije brat. Već ti je i više od brata kad ti spasi glavu na gostovanju.
No jedno je sigurno i jedno se nikad neće prominit. Kad Hajduk igra bilo koju važniju utakmicu, mene tog dana nema. I moja obitelj to zna. Nema me na poslu, nema taj dan uobičajenih obaveza, nema računa, režija, nema ničega. Samo ja onako opsjednut na tribini. Sa tisućama meni sličnih, i sa stotinama tisuća koji nas nikad neće razumit. Oni to naravno ne razume, ali razumin ja.
Pa mi bude toplo oko srca dođe kad je kakva utakmica, a ja vidin oko sebe side glave pune one iste dičije ludosti. I jedva čekan kad su takve utakmice da vižitan mater i ćaću. Bidna mater sve prati, i plaća mise Sv. Anti šta Hajduku ide loše, tako da onaj njen ludi sin stoji doma. Zato kad je utakmica odma iden do matere, a ona čin me vidi počne plakat. Nemoj sinko molin te, među one luđake. Pedeset godina imaš u guzici, grubo te vidit. Šta ćeš tamo sa onon dicon? Sidi lipo doma, pa u miru pogledaj utakmicu. Ćaća naravno viče iz sobe kako pameti nikad nisan ima, i da će poć pod ploču, a da čovika od mene neće vidit.
Komad zelene trave
Pa me preplavi ista ona toplina kao nekad. Iste emocije, a emocije su zajebana stvar. I bude mi lipo. Lipo šta san takav kakav jesan, i šta san bija dio svega toga. Cile te Torcidine povijesti. Tog nesretnog plemena koje će od friško inkolpanog starca, do diteta sa fibron doć na tribinu. Samo za taj osjećaj, da vidi onaj komad zelene trave obasjan reflektorima.
I zbog toga se ne čudite kad na ulazu u grad vidite taj grafit. To vam je čista ljubav, i opsesija najgore vrste. Nešto najteže šta van se more dogodit na svitu. Da van mater u kužini plače, da otac u hodniku viče, a da je vas jedino briga oćete li zbog njih dvoje propustit prve minute i Torcidinu koreografiju.
Tako van je to u Split. I tu pomoći nema. I zbog toga Torcidi neću čestitat sedandeset rođendan. To bi nekako bilo ka da ga čestitan sam sebi.
Vengo ću ga čestitat svojoj materi i svome ćaći.
