Tega san dana puno izgubi
i zato uvik žaj mi biće
šta ga bar bokun nisan pojubi
stiska mu ruku, da mu cviće..
Toga dana je uša u butigu "Dotu" onako nezgrapan i velik i kad se nasmija cila se butiga smijala skupa sa njin. Sve bi stalo, sve se smijalo ka da je sunce probilo oblake i ulizlo u butigu. Po ure je vadija kartice iz takuina i objašnjava maloj za pulton kako će za minut doć mater i ćer po posteljinu i da in ni u ludilu ništa ne naplati, da sve stavi na njegov račun.
Za po ure su u dućan ušle prvo bivša pa sadašnja žena Dina Rađe.
Kažin.
Toga dana je igra njegov Split, a on je danima molija Tomića, Pavičića i Dežulovića da mu budu gosti na tribinama jer da on zna da njih nogomet ne zanima, ali da će ovi put bit puno lipo, da će uživat ka nikad u balunu.
Seli su točno ispod Željka Keruma i njegove svite. Karte je da i njegovima da dođe do skandala.
Toga visokog smišnog čovika duše diteta trevija bi svaki dan u Tršćanskoj ili u "Kroma" ili isprid "Dote" i uvik san nekako čeka drugi put da mu stisnen ruku. Da malo proćakulan sa njin. Samo bi se puten pozdravili.
Ja bi reka evala šjor crveni, a on bi reka evala šjor bili. To je mislija na bilo osoblje pa bi se skupa smijali bazi svako u svom pravcu.
Takve ljude ka da nekako znate da ćete ih trevit svaki dan pa uvik to odgađate, uvik ima nešto prišnije, taj razgovor koji bi triba bit ozbiljan.
A šta bi ja njemu reka ozbiljno?
I ko je moga mislit da ga nikad više neću vidit kako onin svojin koracima o tri metra žuri prema rivi.
Sa njin je toga dana zauvik nesta moj Split. Moj Split Smoje, Ferala i Ćiće, grad zajebanata i zajebancije, grad pun duha i grad koji živi za monade, batude i namištanje pizdarija kojima će se kasnije smijat svi koji žive na takav način. Način tipičan samo za Split.Takve monade izvodija bi još samo Ćićo. Ćićo bi ti doša i pogladija bi ti dite po glavi. Ajme šta je smišan, isti naš poštar i onda bi mu uzeja sladoled iz ruke i ostavija bi ti malog u suzama.
- Ćaća oni mi je čovik uzeja sladoled.
- Nije to sinko čovik, nego Ćićo.
Mosor je živija za zajebanciju i za batude.Danas ja živin u gradu koji više ne zna za zajebanciju. Danas se vade rivolveri i rašpe, danas se više niko ne smije i nikome više i nije do smija.
Danas kada ja kupin televiziju na kuminu karticu i kada platin maloj da je nazove iz banke da je došlo do greške i da televizija ne košta 5 nego 30 iljada kuna i da su joj blokali karticu - ona se najidi i ne razgovara sa mnon misecima.
Eto dokle smo došli.
Ne moreš više nikoga zajebavat da se ne naidi. Da ti ne digne pozdrav. Cili grad se prominija. Sad kad čuješ da se neko smije staneš puten. Okreneš se jer bi se i ti tija nasmijat. Kad smo se ka grad prestali smijat? Bit će od kad su nam uveli strance, ovrhe, HDZ, od kad smo svoji na svome. Kad smo bili u tamnici naroda stalno smo se smijali. Sad kad su nas izveli na svitlo, bogami ni smija ni zajebancije.
Svi nikud žure, da se šta prije zavuku u kuću. Od životne radosti još imamo samo nostalgiju. Mi ne živimo, mi samo trajemo, ka stol i stolice. Pa kad nam istekne rok trajanja, neko će nas bacit.
Sad kad razmišljan o tome i pitan se ko je još osta u mome gradu
u kome je osta taj duh našeg staroga Splita ostanen zatečen jerbo
se nikoga ne
moren sitit. Nasmije me još jedino Ante Tomić kad ga vidin, ilu
barba Feđa kojen duh Splita ne moreš ubit ni puškon.
U takvon ja gradu danas živin, gradu koji se više ne smije, gradu koji je izgubija zajebanciju.
Tega san dana puno izgubi
i zato uvik žaj mi biće
šta ga bar bokun nisan pojubi
stiska mu ruku, da mu cviće..
Uvik će mi bit žaj Mosore moj, dok god san živ. U onoj butigi, kad si napravija valcer šta ti nisan stiska ruku. Zagrlija te. Ka da san zna da više nikad nikog neću zagrlit od smija, pa san odusta.
Jerbo bi se triba za oti zagrljaj popet na stolicu.
