Svaki korak bliže Evropi, ma koliko mali ili veliki bio, ima ogroman značaj za Srbiju. To je još jedna pobeda svih onih koji su 9. marta 1991. gutali suzavac boreći se za bolju Srbiju. I stotina hiljada, miliona onih koji su danima demonstrirali 1991, 1992, 1996... boreći se za bolju Srbiju. Pobeda svih onih koji su boreći se za tu bolju Srbiju 5. oktobra 2000. izašli na ulice znajući da se sa njih možda neće vratiti. Borili smo se, jer smo verovali da takvu, bolju Srbiju zaslužujemo, napisao je za list "Danas" lider Demokratske stranke Dragan Đilas, čiji autorski tekst prenosimo:
Ostaje velika žal za svim tim godinama, žal što smo baš mi imali jedan suludi režim koji nam nije dao da budemo ono što jesmo. Deo Evrope i sveta. Da nije bilo Miloševića i njegovih sledbenika Srbija vi već danas bila deo EU, živeli bismo u zemlji u kojoj bi plate bile tri puta veće, u kojoj ne bi morali danas da govorimo o vrednostima koje su nestale u najgoroj fazi srpske istorije.
Stotine hiljada pametnih, vrednih, sposobnih ljudi danas bi bili među nama, umesto što svoje znanje ugrađuju u razvoj Kanade, Australije, Amerike... O onima koji su životom platili suvišno je govoriti. Samo njihovi najbliži znaju kolika je bol i koliki gubitak je to što ih danas nema. Ipak, vreme je da tih deset najmračnijih godina srpske istorije ostavimo iza nas, sećajući se svih žrtava koje smo dali, gledajući u budućnost.A to kakva će nam budućnost biti zavisi samo od nas. Kao što je i uvek sve zavisilo samo od nas.
Ovo je trenutak da se presaberemo, da shvatimo da vraćajući se kao narod stalno u prošlost nećemo moći da iskoračimo u budućnost. Budućnost će zavisiti od mnogo faktora, ali samo od jedne odluke. Da li smo kao društvo spremni da ključne pozicije u ovoj zemlji poverimo istinskim ekspertima i imamo li snage i hrabrosti da tim ljudima omogućimo rad bez političkog uticaja.
Da li svi želimo ekonomski jaku Srbiju u kojoj će deca imati kvalitetno obrazovanje, bolesni adekvatnu zdravstvenu zaštitu, socijalno ugroženi pomoć države? Da li želimo da od Srbije napravimo zemlju u kojoj će svaki njen građanin imati osećaj da ta zemlja o njemu brine, a ne da ga tlači i iskorišćava?
Ako to želimo, onda napokon moramo da sakupimo toliko snage da se dogovorimo oko ključnih stvari, da prihvatimo poraz na Kosovu kao činjenicu iz koje ćemo izvući pouku, da napravimo konsenzus oko nacionalnog pitanja, ali i oko ekonomije, obrazovanja, kulture... Da ne gledamo jedni druge kao neprijatelje jer o nekim stvarima drugačije razmišljamo. I da na svemu tome radimo. Svaki sat, svaki dan, svaki mesec. Tada nam neće biti važno da li imamo datum ili ga nemamo, niti kog dana ćemo formalno postati član EU. Jer, sve te stvari su samo potvrda da živimo u boljoj zemlji.Neće nam EU doneti bolji život.
Ne, mi sami taj bolji život možemo i moramo sebi da napravimo, trudeći se da svakog dana budemo bolji nego prethodnog, da svakog dana znamo više nego prethodnog, da svakog dana radimo više nego dan pre. I da verujemo u sebe. A onda će svi ti ’’datumi’’ doći kao logična posledica svega što radimo. Sporazum o pridruživanju, status kandidata i datum početka pregovora skoro svi političari i veliki deo građana doživljavali su kao cilj, a oni su samo dokaz da možemo bolje. Jer, prava vrednost određivanja i postizanja ciljeva nije u nagradi koja nas čeka, nego u tome kakav ćemo narod i država postati kao rezultat ostvarenja tog cilja.
