Desetak dana uoči Nove godine - prve Nove godine bez Slobodana Miloševića i njegove tradicionalno stupidne novogodišnje poruke - Beograd, razapet između republičkih izbora i prazničkog slavlja, primio je pod svoje skute grupu Tuxedomoon i Darka Rundeka. U redosledu promena u Srbiji, bez obzira na sva demokratska zaklinjanja, koncerti američkog benda i zagrebačkoga muzičkog heroja - valjda su jedini efektivni rezultat onog što se pežorativno zove "nova Srbija". Neverovatno interesovanje za oba happeninga, posebice za Rundeka koji u Srbiji nije boravio deset godina - dokaz su potrebe za elementarnom kulturnom komunikacijom koju je bivši režim političkom ksenofobijom uništio; odvojeni od sveta, na marginama piratskih bugarskih diskova i falsifikovanih filmskih kopija, bez ikakve ideje gde je svet i šta se u svetu stvarno događa - preživljavali smo u svom hermetički ograđenom dvorištu, lobotomirani folkom, turbo napevima i pompezno besmislenom alternativom.
Samo zato je, recimo, koncert Darka Rundeka više nego značajan; zato što se pokazalo da je danas, posle Miloševića, moguće doći u ovu nesrećnu državu, održati sasvim normalan koncert, sresti normalne ljude i poverovati kako je sve u redu. Naravno da nije; Rundek je, nadam se, tek prvi među onima koji će, pohoditi Srbiju i pokušati da Glas Različitog unesu u autističku stvarnost jednoumlja koje nas je pratilo svih ovih godina. Hoću da kažem da ni Rundek nije svestan koliko je bitno što upravo sad gostuje u Beogradu, u gradu gde su se sentimentalne emocije izmešale sa željom da ovo opet bude otvoren, komunikativan grad gde će se Srbi, Hrvati, Slovenci i Bosanci sretati ne da bi obnavljali nekakvu mrtvu Jugoslaviju, već da bi kulturni prostor istog senzibiliteta očuvali uprkos ludacima i manijacama na svim stranama.
Intimna nada da će kultura - bilo da je reč o rocku ili literaturi ili o medijima - biti ta koja će premostiti desetogodišnji jaz užasa i patnji, jeste jedini realni oslonac bivstovanja u Srbiji u kojoj se sve teško i polako menja. Ipak, ništa neće biti lako; ožiljci su duboki i krvavi; godine mržnje ostavile su tragove koji se prepoznaju histerijom i autizmom; ali, ako su Tuxedomoon i Rundek vesnici jednog Pokreta koji prirodno komunicira sa svojom publikom - bila ta publika u Parizu, Londonu, Zagrebu ili Beogradu - onda je osećanje ponosa ne samo goli emocionalni efekat već i nešto više, nada da baš sve nije izgubljeno i da u boljoj prošlosti ima klica bolje budućnosti. Konačno, možda je sve ovo što se dešava baš uoči Nove godine, između dva Božića, moralo da ima svečarski karakter opuštanja i nekakve privatne, neisforsirane radosti. Tim pre, zadovoljstvo je bilo veće. Obostrano.
arti-200010022059006
