Industrijska proizvodnja u Srbiji, uprkos trenutnim iskoracima, odavno je na kolenima, jer tek svaki 25. stanovnik radi u proizvodnji, što je obeležje siromašnih afričkih zemalja, pišu Novosti.
Činjenica je da su dvehiljadite bile godine finalne devastacije srpske industrije, koja je počela još početkom devedesetih godina prošlog veka.
- Kao posledica svega, 2012. godine smo imali samo 287.000 zaposlenih u proizvodnji, na ukupno 7,3 miliona stanovnika, po čemu smo u rangu Namibije, Bocvane, Etiopije, Sao Tome i Principa - kaže, za „Novosti“, Dragoljub Rajić, predsednik Unije poslodavaca Srbije.
Tranzicija u Srbiji je podbacila zato što nije bilo kvalitetnog plana reindustrijalizacije, već se računalo da će ona sama po sebi doći sa privatizacijom.
- Onda se desilo da je privatizacija imala mnogo manjkavosti, obilovala korupcijom i kupovinom firmi od strane sumnjivih vlasnika koji nisu imali stvarnu želju da unaprede proizvodnju - dodaje Rajić.
Onaj deo industrije koji je dolaskom stranih investitora ipak preživeo nije bio dovoljan da održi prihode na nivou celokupne srpske ekonomije, a drugi resursi koji mogu biti osnova industrijskog razvoja, a kojima Srbija raspolaže, nisu stavljeni u funkciju. To su mogućnosti za razvoj reciklažne industrije, obnovljivih izvora energije, veći razvoj industrije organske hrane, podizanje kapaciteta Dunava kao evropske transportne žile-kucavice i drugo.
Ekonomista Miroslav Zdravković ukazuje da je broj zaposlenih u industriji u Beogradu smanjen od 1989. do 2012. godine sa 160.000 na 70.000 radnika. U Beogradu ima najviše industrijskih radnika, četiri puta više od drugog po broju radnika Novog Sada.
- Najbolje je prošao Novi Sad, u kome je broj „samo“ prepolovljen, a od Beograda, u kome je smanjenje 56,5 odsto, bolje su prošli još i Sremski, Kolubarski, Braničevski i Srednjebanatski okrug. Imamo sedam opština koje su povećale broj industrijskih radnika, 18 opština koje su smanjile broj za 30 do 40 odsto, i u 116 opština koje su više nego prepolovile broj radnika - zaključuje Zdravković.
U sindikatima tvrde da je radnička klasa u Srbiji nestala devedesetih godina. Pogrešne politike su dovele do sankcija, ratova i potpunog urušavanja naše industrije.
- Sve do 2000. godine, ali i kasnije, fabrike su imale socijalnu, a ne ekonomsku funkciju. Država subvencijama održava prividno fabrike u životu i na taj način kupuje socijalni mir. Početkom 2001. godine dolazi do privatizacije, koja predstavlja završni udarac u uništenju radničke klase - naglašava Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata ASNS.
Potpuno pogrešne privatizacije ne dovode do revitalizacije fabrika, nego do njihovog uništenja.
- Nekada uspešne fabrike danas su samo zgrade sa mašinama koje jedino mogu ići u staro gvožđe. Radnici iz takvih fabrika imaju znanje i veštine od pre 20 godina. I dok zemlje EU ulažu ogromna sredstva u ekonomiju znanja, dotle naši nekadašnji giganti preživljavaju zahvaljujući subvencijama države. Pre deset godina u zemljama EU u industriji je bilo potrebno 60 odsto nekvalifikovanih i polukvalifikovanih radnika. Danas je u tom istom sektoru 60 odsto ljudi sa fakultetom. Ako svemu dodamo i druge probleme sa kojima se Srbija suočava, a pre svega nesigurnost investicija, lošu infrastrukturu, svetsku ekonomsku krizu - uopšte ne čudi zašto danas imamo radničku klasu samo u tragovima - tvrdi Savićeva.
