Priču o tome kako je pas došao sa hladnoće u naše domove ljudi sebi pripisuju više nego što je to zaista bio slučaj, piše Nacionalna geografija.
Najzastupljenija pretpostavka je da su lovci-sakupljači naišli na štenad vukova koja su pripitomili. Tokom vremena ovi pitomi vukovi su pokazali svoju veštinu u lovu, tako da su ih ljudi zadržali pored tople logorske vatre – sve dok nisu evoluirali u pse.
Međutim, kada pogledamo naš odnos sa vukovima tokom istorije, ovo nema puno smisla. Pre svega, vuk je pripitomljen u trenutku kada ljudi nisu bili previše tolerantni prema opasnim životinjama. Naime, nakon što su moderni ljudi stigli u Evropu pre 43.000 godina, istrebili su skoro sve druge mesoždere – uključujući tu i sabljaste tigrove i velike hijene.
Ostaci fosila ne pokazuju da li su ovi veliki mesožderi umril od gladi ili su ih ljudi direktno ubijali.
Hipoteza o lovu, da su ljudi koristili vukove kao pomoć pri lovu, takođe nije realna. Ljudi su već tada bili jako uspešni lovci i bez pomoći vukova, zapravo uspešniji od bilo kog drugog mesoždera. Vukovi su jeli mnogo mesa, mnogo više nego ljudi.
Takođe, istorija pokazuje da su ljudi uvek više voleli da istrebljuju vukove nego da ih usvajaju.
Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja odnosii se na to kako ljudi toliko dugo uspeli da tolerišu vukove, sve do njihove evolucije u domaćeg psa.
Kratka verzija odnosi se na to da mislimo da je evolucija uvek opstanak najsposobnijeg. Međutim, uspeh pasa se suprotstavlja ovoj tvrdnji i zapravo predstavlja opstanak najprijateljskijeg.
Verovatnije je da su vukovi prišli nama, a ne mi njima i to dok su tražili hranu na obodima ljudskih naseobina.
Vukovi koji su u svom prilaženju ljudima bili agresivni završavali su neslavno, dok su oni koji su bili prijateljski nastrojeni, tolerisani.
Upravo taj prijateljski stav učinio je čudne stvari vukovima. Evoluirali su. Dobili su fleke na krznu, opuštene uši i repove kojima su mogli da mašu. Za svega nekoliko generacija ovi vukovi bili su neprepoznatljivi u poređenju sa onima koji su i dalje bili agresivni i živeli u divljini, daleko od čoveka.
Promena se desila i sa njihovom psihologijom. Ovi pra-psi naučili su da čitaju gestove ljudi – nešto što ni naši najbliži rođaci, šimpanze, nisu u stanju. Kada je čitanje gestova u pitanju, psi su izuzetno slični deci. U stanju su da saznaju nešto na osnovu suptilnih signala poput promene smera gledanja.
Sa ovom novom sposobnošću, pra-psi su postali interesantni ljudima. Lovci koji su ih imali pored sebe bili su u prednosti u odnosu na one koji su lovili sami.
Psi su takođe služili i kao sistem za uzbunu lajući na neprijatelje i strance iz drugih plemena, a mogli su i da odbrane ljude od drugih predatora.
Sve ovo ukazuje na to da ipak nismo mi pripitomili vukove, već da su oni usvojili nas.
