U novom romanu Vuka Draškovića "Tamo daleko", koji je Nedeljnik prvi imao čast da pročita, nema više nade, ni vere za Srbiju. Nagon za samouništenjem postaje vladajuća ideologija koja sve pobede pretvara u poraze, slavu u stid, a kuće u ruševine.
U životnoj drami glavnog junaka novog romana Vuka Draškovića - Vidana Maksimovića, ogleda se ceo dvadeseti vek Srbije. Njega još kao dete priče njegovog dede odnose na dno mora, pored grčkog ostrvceta Vido kraj Krfa, gde sanja sa zaspalom srpskom vojskom. Odatle, iz tog sna, Vidan vidi sve. I vreme prošlo i vreme buduće. Jedino više ne vidi nikakvu veru, niti bilo kakvu nadu za zemlju u kojoj vlada samo nagon za samouništenjem.
U Draškovićevom novom romanu priča se o kompletnoj novijoj istoriji Srbije.
Pesma "TAMO DALEKO" tugovanka je Srpske vojske koja na ostrvu Krf, s verom i nadom, sanja povratak u Srbiju. U vašem romanu "TAMO DALEKO" nema, međutim, ni vere ni nade. Zašto? Ona velika država stvorena 1918. godine, danas je isparcelisana na bantustane. Preskupe pobede Srbije u dva balkanska i u Prvom svetskom ratu, na kraju 20. veka su poništene i prometnute u najveći poraz i najveću sramotu Srba u našoj istoriji. Ne živimo u državi, nego u ruševini, odbačeni i od saveznika koji su pomogli da preživimo one strašne godine kada su nam i vojska i kralj i vlada bili u izbeglištvu, i kad smo, u tesnacu između grčkog ostrvceta Vido i ostrva Krf, svoje mrtve sahranjivali u moru. Posle takve nacionalne katastrofe, bilo bi uvredljivo književno izmišljanje ovovremene vere i nade. Za Vidana Maksimovića, pripovedača u mom romanu "TAMO DALEKO", u Srbiji, posle svega, nema ni vere ni nade, pa on beži daleko, daleko, da pod Andima traži nekad veliku livadu svog dede Avrama.
Vaš junak žali za hacijendom Santancija, a to je, očito, Jugoslavija? - Žali, i za Jugoslavijom i za Srbijom. Vidan Maksimović za slom ne okrivljuje druge, čak ih i ne spominje. Njegov očaj okrenut je prema onima koji su polovinom 20. veka, kad je on bio dete, u bunare, reke i tajne grobnice po Srbiji bacali vojničke kape njegovog oca i dede, da bi, na kraju 20. veka, ta ideologija svoju glavu pokrila baš tim kapama mrtve vojske dede Avrama sa Krfa, Vida i iz Soluna, pa su kape koje su stvorile Jugoslaviju okrivljene za njeno krvavo ubijanje. Taj zločin, da se ubica presvlači u odelo ubijenog, rastrže Vidana Maksimovića.
Ako nema vere ni nade, čega ima?
- Ima bajanja o „nebeskoj Srbiji" i kosovskom grobu kao programu srpske nacije i države. Ima pokliča da su Evropa i Amerika satanske tvorevine i da je tamo ubijen i Bog, a jedino nije ubijen u „majci Rusiji", večnom bastionu ljudske slobode i sreće. Ako današnja Srbija uopšte ima svoju duhovnu elitu, onda je ona, dominantno, antievropska, antidemokratska, antirazvojna i anticivilizacijska. Ta i takva „elita" ključni je vinovnik ne samo naših srušenih života, nego i svih snova srpskog naraštaja s početka 20. veka. Ali, nisu svi naši snovi tako loše završeni. Turska, Austrija, Mađarska, Nemačka ili Japan doživele su bile slom neuporedivo veći od povlačenja Srbije s Kosova 1999. godine. Ipak, te zemlje nisu gubile ni veru ni nadu... Da li je to put? - Doživele su poraz, prihvatile poraz i s novom politikom i novim državnim temeljima okrenule se budućnosti. Srbija, međutim, ne priznaje poraz, neće ni novu politiku ni nove državne temelje. Srbija potpiše kapitulaciju i napusti Kosovo, a onda izglasa ustavnu mantru da je Kosovo u Srbiji. Već trinaest godina, Srbija se zaklinje svojoj „svetoj tapiji". Menjaju se vlade, ali ne i jedna autistična i tragična politika. Nikada se Nemačka ne bi oporavila i postala današnji ekonomski gospodar Evrope da je, posle sloma 1945, nastavila Hitlerovu politiku i zaklinjala se svojim izgubljenim „svetim tapijama". Na Japan su bačene i atomske bombe, ali su Japanci, ne poričući ratni poraz i ne produžavajući neprijateljstvo s pobednicima, izgradili moćnu državu. Što bi značilo da su i pobeda i poraz kao blizanci.
- Naravno. Nemačka je bila podeljena na dve države i četiri okupacione zone, pa se ujedinila i postala motor današnje Evrope. Sovjetski Savez je dobio Drugi svetski rat i zaposeo bio celu istočnu Evropu, pa se raspao. Poraz i pobeda su kao klatno časovnika. Srbija je iz Velikog rata 1918. izašla kao pobednik, ali biološki poraženi pobednik. U rat je ušla sa 4,5 miliona stanovnika, a ratnu pobedu dočekala s milion glava manje. Ta nacionalna katastrofa premošćena je stvaranjem Jugoslavije, odnosno prilivom više od tri miliona Srba koji su, pre rata, živeli u Austrougarskoj. Tek onda dolazi "krvavi danak" Drugog svetskog rata?
- Tako je, baš krvavi danak. Genocid nad Srbima u nacističkoj NDH, tragični partizansko-četnički rat, pa ideološki holokaust komunističkog pobednika. Takav valjak smrti nije prešao preko ijednog drugog naroda u Evropi, niti je ijedan drugi narod u Evropi, kao što su to učinili Srbi, na kraju 20. veka, sebe podveo pod giljotinu.
Na koju to giljotinu mislite na kraju 20. veka?
- Pad Berlinskog zida i krah komunizma u Moskvi i čitavoj Istočnoj Evropi srpski narod nije razumeo kao veliku šansu za novu politiku u demokratskoj, federalnoj ili konfederalnoj Jugoslaviji, kojoj bi bila širom otvorena vrata NATO alijanse i Evropske unije. Srpski narod, svuda u Jugoslaviji, podržao je svoje firere, koji su istorijski prevrat u Evropi razumeli kao trijumf antisrpske i antipravoslavne alijanse Berlin-Vatikan-Beč, pa su u čvor vezali petokraku i pravoslavlje, uvereni da će se „majka Rusija" osloboditi Gorbačova i Jeljcina, i da će Crvena armija, u novom pobedničkom maršu ka Berlinu, preći i preko Balkana, pa postaviti granice Velike Srbije. Platili smo tragičnu cenu toj strategiji, ali su u današnjoj Srbiji, posle svih poraza i nesreće miliona ljudi, najbučniji i najuvaženiji baš njeni korifeji. Strategija je, govore oni, bila sjajna, a njen neuspeh je prolazna greška, jer je „majka Rusija" sve snažnija, Amerika je trula, a Evropa se raspada. Na Srbima je da mrze Zapad i da čekaju. Kao da je tanatos, nagon za samouništenjem, vladajuća ideologija u Srbiji.
Vidanov deda Avram skupljao je mrtve Srbe po ostrvu Vido, odnosio ih do lađe Šalupa i spuštao u morsku grobnicu, a Vidanovog oca Jeremiju srpski komunisti 1946. bacaju u bunar. Da li Vidanova košmarna snoviđenja izviru iz takve stravične realnosti? - Naravno da izviru. Stvarnost koju pamti Vidan Maksimović i njegova snoviđenja obuhvataju ceo 20. vek Srbije. On sanja i prošlost i budućnost. U košmaru, koji podstiče i njegova padavica, on se seća Velikog rata, on je, u svojim snovima, a često i na javi, umro na ostrvcetu Vido, odakle ga njegov deda Avram snosi do lađe Šalupe, odlazi na pučinu i spušta među morske alge i školjke. Za Vidana je njegova morska grobnica nalik raju, a jezive grobnice oca Jeremije, koga komunisti, pred njim, tada detetom, bacaju u bunar, on ne želi ni da se seća. Iz prošlosti, sa dna mora, pored Vida, Vidan će 1984. godine videti i ono što će tek da bude. Videće krvavi raspad livade svog dede Avrama, vidi NATO bombe koje padaju na Srbiju, vidi kockara koji gubi „svetu tapiju", vidi i kako vrači 2011. godine njemu sude za izdaju Kosova, pucaju u njega... vidi i godinu svoje smrti, vidi i novi rat 2031. godine.
Vidanu Srbi ubijaju sina na Kosovu. Zašto Srbi? - Zato što je Boris, Vidanov sin, tražio da jedan čopor razbojnika skine sa svojih glava šajkače sa grbom Srbije, da ne sramote pradedu Avrama i njegovu mrtvu vojsku sa Vida i Krfa. Kaže im: „Oni su bili vojnici i ljudi, a vi niste ni jedno ni drugo." I oni ga ubijaju.
U Vidanovom snu, njemu za nacionalnu izdaju sude po pravoslavnom tumačenju kalendara, tako da je 2011. godina, kad se osmotri zdesna pa nalevo, kako se pravoslavci i krste, 1102. godina, srednji vek. Gde je uporište takvoj ironiji? - Kako gde je? Tolike vladike, akademici, pisci, ministri, istoričari... govore da moramo postaviti barikade prema EU i Zapadu, pa im fino poručiti: Mi ćemo, kao u srednjem veku, kukati za Kosovom, pa čekati i vekovima da Evropa propadne, kao što smo pet vekova čekali i dočekali da propadne i tursko carstvo. Srbija je danas u raljama ljudi iz srednjeg veka. Nismo mi - govore oni horski - izgubili Kosovo, nego su nam ga oteli, ali nikad ono nije bilo ovoliko naše kao sada kad je njihovo! A ja im kažem: Nikada nam ne bi niko oteo Kosovo, da ga vi, takvi kakvi ste, niste ni branili, niti bi nestalo Jugoslavije, niti bi bilo Oluje, Bljeska, Srebrenice. To vidi Vidan u svom morskom snu kraj Vida, i zato mu i sude.
Ali, uprkos vašem pesimizmu, Srbija je priključenje EU proglasila za svoj strateški cilj. Ili, možda, nije tako?
- Taj cilj je proklamovan iz nužde, zbog investicija i donacija, a ne zbog uverenja da Srbija postane moderna evropska država. Hoćemo evropsku nauku, hoćemo evropsku tehnologiju, žudimo za evropskim platama i penzijama, ali smo protiv zapadnog duha i poretka. To je nemoguća misija, jer bez zapadnog duha i poretka ne može biti ni zapadne nauke, ni tehnologije, ni kvaliteta ljudskog života.
Ali treba da se zapitamo da li je Srbija ikada imala nacionalnu elitu koja je bila za evropsko uređenje države. I šta ćemo ako shvatimo da nije?
- To nije istina. Na samom početku 20. veka, naši vodeći akademici, pisci, profesori, arhitekte, ekonomisti, oficiri, ministri bili su ljudi koji su školovani u Beču, Parizu, Berlinu, Gracu, Trstu, Ženevi. Upravo su oni zaslužni za onaj podvig, zaista podvig, od novembra 1918. do juna 1921. godine. Za manje od tri godine, evropska elita tadašnje Srbije, biološki invalidne i ratom iznurene Srbije, uspela je da stvori novu državu, četiri puta veću od predratne Srbije i da, u višestranačkoj i mnogonacionalnoj državi, usvoji i njen prvi Ustav. Za manje od tri godine, po načelima tadašnje demokratske Evrope, spojeni su u jedinstveni pravni sistem predratni pravni sistemi Srbije, Crne Gore, Turske, Italije i Austrougarske. Sve to uz punu ravnopravnost pravoslavlja, rimokatolicizma, islama i judaizma. To smo bili, juče takoreći. Danas, mi više i ne ličimo na svoje pretke. Mi, današnji, njih smo nedostojni.
Dedi Avramu zabranjuju da, s ratnom zastavom svog puka, 1968. ode u Pariz, na francusku paradu pobede u Prvom svetskom ratu. Zašto?
- Kažu mu u sreskom komitetu Partije da nova Jugoslavija nema ničeg zajedničkog sa Jugoslavijom stvorenom 1918. Kako nema ničeg zajedničkog, mili Bože, kad smo mi 1918. postavili međe države Jugoslavije i kad smo toj državi dali i ime?! - kaže im deda Avram. To im kaže, ali uzalud kaže. Moli svog unuka Vidana da se ženi, da sačuva i umnoži lozu Maksimovića, da se bori samo za taj cilj. Ali, eto, i taj zavet dede Avrama zgazila je sudbina.
Da li sudbina ili nešto drugo?
- Neću da prepričavam roman. Bog je, u sadejstvu sa Đavolom, skrivio udes loze Maksimovića i potapanje svih snova vojske dede Avrama, kaže jedan mudrac u romanu. Vidan Maksimović, opet, veruje da je, i on, neizbežno morao da završi u Šalupi, jer su se i slava i slom Srbije dogodili davno, davno, na planeti Tantalus, a sve što se tamo dogodilo, mora da se ponovi i ovde, na ovoj planeti.
Nadate li se književnim nagradama?
- Kada bi se dodeljivale književne kazne, sigurno je da ne bih bio zaobiđen. Od "Noža" do "Via Romana" prevode me i hvale u inostranstvu. U Srbiji sam anatemisan i prekrižen od skoro svih žirija, sem jednog: žirija čitalaca.
