Pisac i novinar Slaviša Pavlović, inače dobitnik nagrade "Pegaz" za popularni roman "Zavet" kaže za Trojku da u Srbiji kultura nikada nije bila na prvom mestu, a dokaz tome je i sve veća gledanost rijalitija poput "Farme". On smatra da su i udruženja književnika nesposobna a da iz ličnih razloga ne predlažu naše pisce za Nobelovu nagradu, već to češće čine stranci.
Kakvo je stanje u srpskoj književnosti?
Činjenica da nijedno udruženje koje to treba da uradi ne predlaže pisce za Nobelovu nagradu već povremeno podrže nekog rumunskog pisca, govori o tome kakvo je stanje i koliko su najeminentnija srpska književna udruženja nesposobna. Ne znam da li je u pitanju sujeta, ali u Srbiji postoje pisci koji osvajaju vredne nagrade u svetu ili budu nominovani za njih, poput Živkovića (Svetska nagrada za fantastiku) i Pištala (nagrada Femina), pa ne vidim zašto se domaći autori ne bi uključili i u konkurenciju za Nobela. Ipak, njih dvojicu su za nagrade predložili strani izdavači, koji očigledno prepoznaju kvalitet, dok srpska udruženja neće da predlože srpske pisce, iako im je jedan od glavnih ciljeva. Nije uopšte bitno da li će neko da dobije Nobela niti da li se pravedno dodeljuje neka nagrada, već da se dela srpskih pisaca pojave u konkurenciji za Nobela. To je isto kao da Olimpijski komitet odluči da se naši sportisti ne pojavljuju na Olimpijadi već treniraju samo za sebe.
Ko je po vama vodeći pisac mlađe generacije?
Postaviti nekog na prvo mesto u umetnosti je nemoguće. Nije to fudbal pa da se igra na broj golova ili tenis gde se loptica prebacuje preko mreže i uvek bude jasno i očigledno ko je osvojio poen. Mnogo zavisi i od interesovanja čitaoca za temu o kojoj autor piše. Oduševljen sam knjigom “Duge noći i crne zastave”, Dejana Stojiljkovića, i ako bih govorio o mlađoj generaciji pisaca ispod 40 godina, uvek bih njega naveo kao primer jednog od najboljih, ali ne samo u toj konkurenciji, nego uopšte. Što se starije garde tiče, izuzetno poštujem Vladimira Pištala, Dobricu Ćosića, kao i dramskog pisca Dušana Kovačevića, koji je ostavio dubok trag u srpskoj kulturi.
Vaš roman “Zavet” privukao je veliku pažnju. Drugo izdanje polako se rasprodaje?
Drugo izdanje “Zaveta” je posebno urađeno povodom nastupajuće stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Obogaćen je sa 25 fotografija ratnih reportera tog vremena i nemačkih vojnika koji su snimali zanimljive detalje tokom rata, kao i dodatkom o zaboravljenim herojima iz tog vremena. Drago mi je da postoji interesovanje za knjige sa tom tematikom, jer danas se vodi ozbiljna kampanja da se Srbija optuži za izbijanje Velikog rata i Gavrilo Princip proglasi teroristom.
Da li je Gavrilo Princip terorista i kako reagujete na moguće podizanje spomenika Ferdinandu u Sarajevu?
Naravno da nije. Tiranoubistvo nikada nije bilo terorizam. Ako je Gavrilo Princip terorista onda je i Ivo Andrić. Obojica su bili članovi iste organizacije “Mlada Bosna” tako da to ne treba dovoditi u pitanje. Najgore je što oni koji se bore za spomenik Ferdinandu govore da je Ivo Andrić njihov pisac, čime sami sebe pokopavaju i ubijaju argumentima. No, ima i kod nas sličnih, poput dramaturga i Nenada Prokića, koji u svojoj kolumni “Mit o Obiliću” pokušava da iznese neke nove tvrdnje koje su više nego smešne i ne priliče jednom ozbiljnom čoveku, već analfabeti koji misli da će ga drugačiji kontra stav načiniti posebnim u nekom lepšem obliku, što naravno dobija suprotan efekat.
Koliko je Srbija zaslužna za početak rata?
Srbija se tu nije pitala niti je imala uticaja. Rat je planiran još od 1906. godine od strane Nemačke, na prvom mestu protiv Rusije i Francuske, a potom i Britanije. Srbija je trebala da bude lagano zagrevanje za Istočni front i svi znamo da se to zagrevanje završilo neslavno za dve carevine. Mada, izgubili smo 30 posto stanovništva što je naša najveća cena, mnogo veća od Kosovske bitke koja se toliko pominje.
Da li smo morali platiti toliku cenu?
Mogli smo da se predamo, izgubimo teritorije, sva prava i budemo građani drugog reda u svojoj zemlji. Sve stavke osim jedne smo ispunili u ultimatumu koji nam je dala Austrougarska, tako da nije bilo drugog načina osim borbe, jer je Austrougarska želela rat potiv male Srbije i napala nas. Naše je bilo samo da se branimo ili da pustimo da nas ubijaju.
Urednik ste knjige “Istorija Italije” najpopularnijeg crnogorskog političara Miodraga Lekića?
Saradnja sa Miodragom Lekićem je bila izuzetna. Upoznao nas je zajednički prijatelj novinar Milovan Jovanović, koji se takođe uključio u ovaj poduhvat. Veliko je zadovoljstvo učestvovati u objavljivanju knjige koja je nagrađena od strane Evropskog foruma izdavača nagradom “Aldo Manucio”. To govori o kvalitetu ovog književnog dela, koje je u Crnoj Gori objavljeno u dva toma, dok smo u izdavačkoj kući “Smart” studio napravili jednu od 550 strana.
Kakvo je interesovanje za Lekićevu knjigu?
Izuzetno. Nakon sajma planiramo drugo izdanje, a ono što je interesantno jeste da se veliki broj čitalaca javlja iz Crne Gore, u želji da imaju izdanje na ekavskom izgovoru. Lekić opisuje period od trenutka ujedinjenja Italije do 2011.godine, tako da bih knjigu preporučio svima onima koji žele da se bave istorijom, diplomatijom, politikom, kao i ljudima koji žele da upoznaju Italiju.
Da li očekujete promociju knjige?
Promocija će biti održana u hotelu M, u Beogradu, a datum zavisi od obaveza Miodraga Lekića, i njegovog dolaska u Beograd. Predvidjeno je da na promociji govore Branislav Lečić, Čedomir Antić, Tanja Janković i Milovan Jovanović. U svakom slučaju, očekujem da će se Lekić pojaviti i na Sajmu knjiga, na štandu Smart studija, u Hali 1, pa ćemo sigurno tom prilikom organizovati i promociju “Istorije Italije”.
Autor ste emisije klub književnika na Art Kanalu. Koliko ste zadovoljni emisijom?
Uskoro počinjem drugu sezonu koju ću otvoriti sa Vladimirom Arsenijevićem, gde ćemo predstaviti njegov novi roman “Let” i razgovarati o književnoj sceni u Srbiji. To je jedina emisija kod nas u koju dolaze isključivo pisci. Očekujem da će u drugoj sezoni gostovati Basara, Drašković i mnoga druga značajna imena naše književnosti.
Da li je interesovanje za kulturom opalo poslednjih godina?
Nikada u Srbiji kultura nije bila na prvom mestu. Uvek je bilo “Prvo sve ostalo, pa onda kultura”. Činjenica da je “Farma” sve gledanija, da ljudi sms glasanjem izbacuju učesnike i te sms poruke plaćaju, a sa druge strane u zemlji vlada siromaštvo, govori o jednom pomalo izgubljenom narodu. No, niko se nije zapitao da to promeni, već po onom starom daj narodu hleba i igara i sve će biti u redu. Hrane nas i turskim, indijskim i latinoameričkim serijama, kao i filmovima B produkcije, ili reprizama koje znamo napamet. A kultura... Koga briga za to? Dok god je Ekrem Jevrić najveća medijska ličnost u Srbiji ne možemo očekivati neki napredak. Ali, on je produkt decenijskog zaglupljivanja naroda i trebaće puno vremena da se kultura vrati na mesto koje u jednoj ozbiljnoj zemlji treba da ima.
Ko su po vašem mišljenju bili najbolji ministri kulture?
Ocenjivati rad ministara možemo na osnovu onoga što je urađeno za vreme njihovog mandata. Tasovac je odličan i najbolji mogući potez od koga svi očekuju čudo, pa te nade nekako delim i ja. Napravio je čudo sa filharmonijom, iza sebe ima velike uspehe i bio bi red da ih kruniše za opšte dobro. Za vreme mandata Branislava Lečića snimljeno je dosta kvalitetnih filmova, nije bilo ni “Farme” ni latinoameričkih serija na televiziji, u softver windowsa ubačena je ćirilica na njegov zahtev, bilo je i pokušaja da se donese set od deset zakona u kulturi po ugledu na najuspešnije zemlje, ali se njegov mandat prekinuo, tako da ako bih ocenjivao, njega bi naveo kao najboljeg nakon petooktobarskih promena. Najgoreg ne bih da imenujem, jer mislim da nijedan ministar kulture nije dobio dovoljnu podršku da promeni nešto, pa samim tim ni ne zaslužuju da budu postavljeni na neki stub srama.