Kristijanija je nekada bila vojna baza na obodu Kopenhagena, ali već 42 godine ovo je praktično "država u državi". U Kristijaniji nema nikakvog oblika vlasti, sem komšija koji donose odluke o tome kako će živeti jedni s drugima i kako će se razvijati njihov komšiluk. Zbog toga, ovo mesto je magnet za sve ljude slobodnog duha koji godinama opsedaju zidine napuštene kasarne i šire svoj duh slobode. Kristijanci se obično bude oko podneva, jer radno vreme nemaju. Oko 200 srećnika koji su uspeli da se zaposle u Kristijaniji dolazi i odlazi s posla kad žele.
Oni rade po lokalnim kafićima ili restoranima, ali i radionicama gde recikliraju metal, plastiku i drvo, od kojih prave razne predmete za prodaju. Iako nemaju pravila oko dolaženja na posao, s obzirom da im je to jedini izvor zarade, trude se da sve završe na vreme. Ostalih oko 650 stanovnika zaposleno je u Kopenhagenu, na čijem se obodu nalazi ova komuna. Već na jednom od ulaza dočekuju nas iscrtani zidovi, koji nagoveštavaju gde ulazimo. Tik iza ograde, koja Kristijaniju deli od ostatka sveta, zatičemo kuću čiji su zidovi iscrtani šarenim crtežima dok na jednom od njih stoji veliki hipi znak mira. Kućica izgleda kao ona od slatkiša iz bajke o Ivici i Marici. Samo što ovde nema zle veštice, jer je u Kristijaniji zabranjeno biti loš prema drugima. Barem tako kažu stanovnici Kristijanije. U jednoj od radionica zatičemo ženu koja nas odvodi do kafića gde obično doručkuju lokalci. Kafe "Vudstok" simbolizuje duh Kristijanije, koju su pre 42 godine i osnovali hipici tako što su upali u jednu od napuštenih vojnih baza i proglasili slobodnu zonu. Njihova ideja je bila da stvore "samoupravno društvo u kome će svaka individua sebe smatrati odgovornom za dobrobit čitave zajednice". Čvrsto su verovali da fizička i duhovna beda ljudi mogu biti izbegnute u jednom ovakvom društvu. U poluzadimljenoj prostoriji, jer u Kristijaniji je dozvoljeno pušenje na javnim mestima za razliku od Kopenhagena, zatičem Jorna Baltera, novinara i umetnika. I dok doručkuje svoje kuvano jaje i tost, nudi me kafom u plastičnoj čaši. Jer u ovom kafiću nećete pronaći reklamne šoljice, a još manje čaše ili ostali sličan inventar, što je u antikapitalističkom duhu koji provejava Kristijanijom.
U odlukama učestvuju bukvalno svi
U Kristijaniju se doselio pre oko godinu dana, nakon što je u jedinim novinama koja Kristijanija ima, video oglas za četiri upražnjena mesta. - Kako da se doseliš ovde? Pazi, Kristijanija ima 40 malih oblasti. Svaku čine oko 20 ljudi koji tu žive. Kada se uprazni neko mesti, raspiše se oglas. I onda svako ko se javi dođe da nam se predstavi. Ne zanima nas boja kože, nacionalnost pa čak ni da li ima ličnu kartu. Već samo da li je u duši blizak našoj ideji ili nije - objašnjava Jorn. Iako zvuči jednostavno, u suštini nije lako postati deo Kristijanije. Jer da biste bili izabrani, moraju da se slože svi stanovnici komšiluka u koji dolazite. Ukoliko samo jedan kaže da mu se ne dopadate, ništa od useljenja! - Tako je i za sve ostale stvari koje se rade. Recimo, ako hoćete da sagradite nešto ili da sredite, svi moraju da vam daju pristanak. Bude tu i svađa, lobiranja ali dok svaki stanovnik oblasti ne da svoj pristanak, ništa ne sme biti odlučeno - kaže Jorn. http://www.youtube.com/embed/vuF-3lPo3b8
Sve što se unese u Kristijaniju, pripada svima!
Ako vas posluži sreća pa se uselite, možete računati na to da ćete u stanu zateći nameštaj svog prethodnika. Jer drugo pravilo je da sve što se unese u Kristijaniju, ostaje u Kristijaniji! - Mi funkcionišemo kao zajednica i ovde niko nema pravo da poseduje nešto, već svi rade za dobrobit zajednice - kaže on. Iako zvuči kao zajednica za umetnike i zanesenjake, a takvih takođe ima u Kristijaniji, ovde veliki broj stanovnika živi sa svojim porodicama. Neki od njih su i odrasli u ovom okruženju. Ali, ipak, ni ono nemaju pravo na stan ako ne zasluže. - Ne postoji nasledstvo. Ako roditelj umre, njegov naslednik mora da se iseli iz stana ili kuće. Ako želi da nastavi da živi ovde, onda mora da konkuriše za mesto kao i svi ostali koji dolaze sa strane - nastavlja Jorn svoju priču. http://www.youtube.com/embed/uApkY90wtJQ
Hašiš i marihuana prodaju se na pijačnim tezgama
I dok mi sa zanosom priča o Kristijaniji, u kafić ulazi crnac sa velikom kapom u bojama zastave Jamajke i ogromnim džointom! Za Kristijaniju to nije ništa čudno, jer u centralnom delu se nalazi "Grin lajt distrikt" na kojem se na pijačnim tezgama prodaje hašiš i marihuana. Na ulazima oko ovo trga stoje table na kojima piše: "Dragi prijatelji, postoje tri pravila u Grin lajt distriktu: 1. Zabavite se, 2. Nemojte trčati jer to izaziva paniku, 3. Ne fotografišite - prodaja i kupovina hašiša je još uvek nelegalna" Zbog slobodne prodaje droge, stanovnici Kristijanije su već mnogo puta imali problema sa policijom koja je pravila racije, upadala u ovu zajednicu, hapsila i tukla kako dilere, tako i obične stanovnike koji se protive ulasku bilo kakvoj organizovanoj sili. http://www.youtube.com/embed/D1qxIEYwMOU Jorn tvrdi da je sem hašiša i marihuane strogo zabranjena prodaja ili korišćenje bilo kakvih drugih droga. - Mi ovde ne želimo nikakve nasilnike, ali ni narkomane. Drogiranje teškim drogama se kažnjava izbacivanjem kao i prodaja tih droga. Baš smo juče izbacili jednog momka koji je ovde živeo i počeo da se bavi prodajom heroina. Mi smo apsolutno protiv bilo kojih teških droga, iako mnogi misle suprotno. A što se tiče prodaje hašiša i marihuane, pa recite mi da li postoji neka država na svetu gde imate samo jedan oblik kriminala, kao što je kod nas? - pravda se Jorn. A ukoliko neko ne želi da napusti svoj stan, Jorn kaže da se "skupi oko 200 komšija i pomogne mu u tome..." Inače, na tom istom trgu možete pronaći i tezge sa suvenirima koji su u vezi sa marihuanom. Osim raznih lula i sličnih stvari, tu su i "flopovi" sa likovima rok zvezda pa čak i lizalice sa ukusom hašiša i marihuane.
Raj za umetnike koje niko ne želi
Kristijanija ima sve od restorana, preko kafića, noćnih klubova, umetničkih radionica, pa čak i mesta za prepravke bicikala, koji su jako popularni u Danskoj pa i u Kristijaniji. Strogo je zabranjeno da se u grad ulazi automobilima ili nekim drugim motornim vozilima. Jedino što nemaju je škola i bolnica. Pa tako deca iz ove oblasti moraju da idu u školu u obližnju osnovnu i srednju školu, dok se građani Kristijanije leče kod svojih komšija lekara koji žive u komuni. Sem ako bolest prevazilazi njihove moći, pa moraju da odu do Kopenhagena. - Stanarina u Kristijaniji se ne plaća, ali smo svi dužni da dajemo određenu svotu novca za zajednicu. Od tih para se kupuju lekovi i slične potrepštine, kojima se leče naši građani. Takođe, tako sređujemo infrastrukturu, održavamo zgrade... - objašnjava Jorn. Međutim, novac pristiže i od onih koji zakupljuju lokale u Kristijaniji, i plaćaju rente lokalnoj zajednici od kojih se zajednica razvija. U jednoj od napuštenih zgrada nalazi se i velika koncertna sala koja prima čak 2.000 ljudi. Jorn objašnjava da se tu često održavaju razni koncerti na koje, sem lokalaca, dolaze ljudi iz celog Kopenhagena. Umetnost je i najveća vrednost Kristijanije, jer u njoj slobodno živi i radi mnogo umetnika. Jorn kaže da su koncerti obično besplatni, da se izvode sve vrste muzike, od klasike do roka, a da sem koncerata u gradu imate i galerije u kojima umetnici izlažu svoja dela koja ponekad i prodaju. Ovde dolaze i mnogi mladi umetnici koji ne mogu da izlažu ili sviraju u salama širom Kopenhagena. - Svaki oblik umetnosti je dobrodošao. Ovde svi imaju šansu da žive i rade kako žele, a naročito oni koji nisu popularni u drugim delovima Danske. Naša zajednica je otvorena za sve slobodne ljude i to je ono što čini duh Kristijanije - zaključuje Jorn i odlazi do drugog kafića kako bi popio svoj popodnevni čaj.
Na izlazu iz Kristijanije stoji rečenica koja najbolje oslikava koliko Kristijanci ne želi da budu deo savremenog kapitalističkog društva: "Sada ulazite u EU!"
