Posle osam godina (poslednji put bio u Zagrebu u trećem mesecu 1992), konačno, finally, hvala Allahu, Tvornici i beogradskom Centru za dekontaminaciju - dočekao sam da se na 48 sati vratim u grad za koji me, bez ikakvih jugonostalgično-pročetničko-velikosrpskih ambicija vezuju samo najprivatnije i najuzbudljivije uspomene i slike; videti Zagreb, opet, hodati ulicama koje su se nekad drukčije zvale, ali mi se danas, valjda od adrenalinske krize, čine brutalno poznatim, uživati u brzim pogledima na mjesta i zgrade i parkove i tramvaje koje sam, negde u podsvesti, nosio kao artefakt sećanja na lično iskustvo - sve mi se to vratilo emocionalnim udarom od kojeg se, još uvijek, neuspešno oporavljam. Ono što se iskristalisalo kao definitivni Feeling i što je poništilo svaku vrstu ortodoksnog (lukovićevskog) cinizma pretvarajući ga u meku smesu nadolazećih emocija u talasima, bili su prijatelji, poznanici, neki nepoznati ljudi, kolege, ortaci, osobe koje su i te kako ozbiljno pratile ono što godinama radim, devojke i žene koje sam upoznao, dragi konobari, prijazni taksisti i, last but not least, nekakva krajnje privatna tajna zbog koje se osećam kao u oblacima, otkrivajući zagrebačka jutra u frivolnim kadrovima totalne euforije, urađene gastronomskim, alkoholnim i ostalim podukama od koje se još nisam oporavio.
Ne pamtim da sam se igde i ikad u roku od 48 sati tokom svog tzv. života osećao bolje, svetlije, jače; bez obzira što sam pred sobom imao samo dva dana + dve noći, kao najortodoksniji addict uživao sam u svakoj sekundi; u druženju s Ivanom & Markom & Iskrom iz (našeg) Klika, u roštilju negde na periferiji, u makrobiotičkoj supi u nepostojećem restoranu s frendovima za koje bih se zakleo da ih imam već 20 godina; u stamenom smehu Slobodana Šnajdera, u zagrljaju s Igorom Galom, u razgovorima s mojom Tanjom Tagirov i Jasnom Babić, u druženju s najdražim zagrebačkim "feralovcima", Đikićem, Lasićem, Đilasom, Žikom; u posjeti mojoj prijateljici Neni Rački; u intervjuima za Vjesnik i Nacional i Novi list; u zagrljaju s Frenkijem Laučićem; u malim bočicama bijelog vina; u susretu s Miljenkom Jergovićem (napokon); u telefonskom razgovoru s Draženom Vrdoljakom koji je baš morao da ode u Split; u susretima s bakama koje su me ljubile i zahvaljivale na onome što radim... u pogledima koji su kreirali Efekat leptirića u stomaku, totalnu zaljubljenost i već, tko zna, poslovičnu nostalgiju za Zagrebom u celini i celosti.
Nemam nikakvih iluzija; znam da će se godinama, sporo, najsporije, ponekad iznenada brže - odnosi između ove dve zemlje (između kojih sam vezan, profesionalno, a nedavno i lično-emotivno) biti problematični, kako i ne bi bili posle svega što su Srbi započeli a neki od Hrvata uzeli zdravo za gotovo; znam da ništa neće biti lako, znam da Zagreb nije Srbija, svestan sam da ni Srbija neće baš tako lako proći kao što mnogi misle...
Ali, ostaje samo jedna nepokorna činjenica: bio sam u Zagrebu i volim ga više nego ikad. Iracionalno, blesavo, kretenski, protiv svakog razuma - ali ga volim. I ne mogu da dočekam da se vratim Zagrebu, što pre, makar na 24 časa. Da zagrebačko jutro dočekam u euforičnoj komi, prelivenoj šapatom nježnih i najnježnijih kisses. Jebeš Srbiju, meni je danas važan samo Zagreb!
Pročitajte prethodne kolumne Petra Lukovića:Mi ili Oni?!
