Odgovorni u Radio-televiziji Srbije nedavno su se setili da izvrše i edukativnu funkciju javnog servisa, pa su u sklopu novogodišnjeg programa hteli da ukažu na zabrinjavajući nivo kulture šireg auditorijuma.
Spot "Kulovgrad" većim delom je ispunjen turskim melosom i narodnjačkim falširanjem. Međutim, veličanstvenu završnicu čini spuštanje plašta sa leđa dirigenta Bojana Suđića i snažno pevanje članova Hora RTS-a.
Poruka je više nego jasna. Samo Javni servis može da se pohvali horom koji izvodi klasičnu muziku, dok ostale televizijske kuće imaju da ponude tek turcizme, bilo u vidu muzike ili serija.
Ipak, da li RTS, koji nastupe svog hora obično drži skrajnute na dugoročno eksperimentalnom Digital kanalu, ima pravo da drži takve lekcije? Ako je suditi po reakcijama koje je "Kulovgrad" izazvao na YouTube-u, reklo bi se da je Javni servis odavno izgubio kredibilitet za tako nešto.
Kako se to javni servis razlikuje od drugih kanala kada promoviše isti format emisija kao i komercijalne TV stanice? Po čemu se to, na primer, "Ranjeni orao" razlikuje od "Sulejmana Veličanstvenog", osim po zemlji proizvodnje tih ljubavnih melodrama? Olivera Kovačević svojim odnosom prema gostima podseća na Sanju Marinković (sa znatnom razlikom u frekvenciji, naravno), a ni "Žikina šarenica", ruku na srce, nije daleko od "Nedeljnog popodneva sa Leom Kiš".
Kada se sve to uzme u obzir da li RTS zaista misli da će uz pomoć "Kulovgrada" povećati naplatu pretplate, koja je u poslednje vreme na rekordno niskom nivou?
Ovoga puta nećemo ni ulaziti u priču o besomučnim reprizama legendarnih serija, kako situaciju ne bismo napravili još mučnijom.
