Zeleni venac, autobuska i železnička stanica tri su tačke u Beogradu na kojima caruju džeparoši. Pijaca i prostor oko nje naročito su pogodni, jer odatle polazi veliki broj autobusa, a devedeset odsto džepnih krađa dešava se upravo u vozilima gradskog prevoza.
– Džeparoši u poslednje vreme naročito vole da rade na ulazu u vozila, jer kada žrtvu "odrade", ona uđe u autobus, vrata se zatvore, a oni ostanu na stanici, na sigurnom. Čak i kad oštećeni primeti da je odžeparen, kasno je, jer vozilo je već krenulo. Dešavalo se da putnici u prevozu ostanu i bez 20.000–30.000 evra, iako su ih nosili u unutrašnjem džepu košulje – kaže za Politiku Aleksandar Mitrović, šef Odseka za suzbijanje džepnih krađa.
U poslednje vreme na prostoru oko Zelenog venca, TC "Ušće" i hotela "Hajat" operiše grupa maloletnika čiji vođa ima dvanaest godina. On i njegova grupa od pet, šest članova, od kojih neki imaju tek osam, devet godina, svaki dan, a naročito uveče "rade" na ovim lokacijama. Organizovani su tako da dvojica, trojica prave gužvu, dok jedan krade. Maloletnicima koji imaju do 14 godina zakon ne može ništa, a socijalne službe preskaču ovaj problem, piše Politika.
U poslednjih šest godina džeparenje je u prestonici u porastu, a u prošle tri godine gotovo da je udvostručeno.
– Razlog je u neadekvatnoj politici pravosudnih organa koji ovo delo ne smatraju društveno opasnim. A džeparoši su konstantno na ulici, najčešće žive od toga i dnevno mogu da izvrše i po desetak dela – objašnjava Mitrović i ističe da policija može džeparoše da privede i zadrži u pritvoru, u skladu sa zakonom, najduže 48 časova.
Policija plaća advokate džeparošima
Mitrović dodaje da sudija posle tog vremena uopšte neće ni da primi prestupnike, pa je policija primorana da ih pusti na slobodu.
- Čak angažujemo službenog advokata za njih, što se plaća iz budžeta MUP-a. Ako oni sami angažuju advokata, kada izađu još više kradu kako bi platili pravnu pomoć – ističe Mitrovići dodaje da neki postupci traju i po pet godina, a za sve to vreme prestupnici su na slobodi i kradu.
Džeparenje je veština, umeće, to ne može da radi svako. Džeparoši se i po dve, tri godine obučavaju na ulici. Idu sa nekim ko se time bavi, uče zanat koji tretiraju kao umetnost i postoji razlika zavisno od toga kako umeju da završe posao.
Pravi džeparoši nikad ne primenjuju fizičku silu niti na taj način privlače pažnju. Upravo po tome, objašnjava Mitrović, da li nekoga moraju da gurnu ili otrgnu plen iz ruku, vidi se da još nisu savladali džeparošku veštinu. Uglavnom rade sami ili u paru, prvenstveno zbog podele plena, a i zbog zakonske kvalifikacije.
Zakon za džepnu krađu predviđa maksimalno tri godine zatvora ili novčanu kaznu. U Beogradu ima oko stotinak domaćih džeparoša. Kada bi se oni našli na tri godine iza rešetaka problem džeparenja bi bio gotovo iskorenjen, jer ne bi imao ko da obuči nove "kadrove".
