Kukukuu! Kukuuuu! Aleksov tanašno-umiljati glasić koji je na svom bebskom jeziku zahtijevao flašicu s vodom tradicionalno je preduhitrio alarm. Srećom, ovaj put za svega 2 minute. Uzeo je flašicu, nategnuo ju zatvorenih očiju, baš poput Charlesa Bukowskog koji je tako valjda rutinski trusio svoj omiljeni CoorsLight u najboljim danima. Sašio je više od pola flašice i bezbrižno se otkotrljao na drugi kraj kreveta te privio uz mamu. Čak i tanke zrake svjetlosti koje su se stidljivo lomile kroz poluzatvorene rolete jasno su najavljivale da će dan biti opako savršen.
Sunce se polako, ali uvjerljivo dizalo iznad Mirogoja samo potvrđujući moju svjesnost o jednoj prilično bitnoj činjenici. Proljeće je napokon tu. Iscijeđeni limun s toplom vodom, kava. Punjač, maske, rukavice. Bacam sve u ruksak. Vozeći se kroz prazan grad umotan u jutarnju koronatišinu upijam trenutak u pokušaju da iz njega izvučem najbolje. Onaj dio mirnoće svijesti koji nam je svima sada toliko potreban. Parking ispred firme prazan. Najbolje je to što nam je ova drama dala ljudi moji. Svi moji RTLovci znaju dobro koliko je ta tvrdnja, u svojoj suštini, duboko ozbiljna.
Robi i Tomica me već čekaju u autu. Idemo u Međimurje snimati kabine za samoizolaciju.
Napravit ćemo jednostavnu varijantu autorske vizualne prezentacije. Dogovor kratak i efikasan. S takvim ljudima jedina moguća opcija. Obožavam Robija i Tomicu. Prekaljeni su profići. Obožavaju teren. Samo im daj akciju. Ljudine su i pravi suborci. Britko duhoviti u spiki i pedantno precizni u izvedbi posla. Ništa im nije teško. I kad im možda i jest teško, zadnje što će napraviti je žaliti se na to. Teško je to opisati ovako u nekoj kolumni. Ali shvaćate što hoću reći.
U autu spika oko korone. Klasika ovih dana, što ćeš. Vrtimo i druge teme, O.K. naravno, ali ipak smo kao i svi zapeli u tom nestvarnom procjepu zaustavljenog vremena koji svaki dan čini skoro pa istim a opet, s druge strane, sasvim drukčijim. Život je na pauzi a opet ide. Čudno. Ali već smo se ufurali i u to. Doručak u Meku. Drivein. Po 2 tosta svaki i velika Cola.
Dolazimo na lokaciju. Pranje ruku opet, dezinfekcija, maske na njuške i udri.
Materijal smo snimili brzo, lepršavo i krajnje rutinski. Vraćamo se u Zagreb. Ceste su prazne mi zadovoljni. Vożnja opuštena. Robi viče da stanemo. Vidio čovjek neko povrće i voće. Okrećemo se i vraćamo a kad ono lik ima sveeeeee. Svježe i jeftino i izgleda. Prtljažnik auta na povratku izgleda kao dostavno vozilo nekog OPG-a. Robi se najjače naoružao. Na izlasku uzima i dva stručka rotkvica. Policajac s fantomkom na glavi kontrolira propusnice.
Vraćamo se. Montiram prilog. Sjedam u auto i vozim k sjeveru grada. Zagreb je pust. Estetika praznine prostora ujedno veličanstvena koliko i zastrašujuća. Pokušavam izvući najbolje iz ovoga. Vidim šansu da u pauzi napravimo reset svega. Nađemo način da maknemo ono loše koje zbog užurbanosti bivšeg života možda nismo ni znali da nosimo sa sobom. Ruševine u centru dodatno pojačavaju apokaliptičnost trenutka. Prolazim autom i ne osvrćem se. Otključavam vrata.Aleks vrišti od sreće. Život je lijep, veličanstven i neponovljiv. Situacije poput korone samo faza i njegov dio. Taman stižem na prilog. Ispalo je savršeno. S Robijem i Tomicom to je i jedina opcija.
