UŽIČANKA Doris Bošnjaković (22) potpuno je nepokretna. Od rođenja je slepa. Usled cerebralne paralize boluje od teškog oblika epilepsije. Duže od dve decenije krevet je njen dom, a svaka topla reč samohrane majke Slavice njeno srce ispuni radošću kakvu poznaju samo mala deca. Zato se smeje i bez trunke sumnje kaže: Ja sam srećna!
Iznenada, sa stepeništa ispred njenog stana dopire bat nečijih koraka. Preostali živi neuroni divljaju, epileptični napad počinje jer je u spoljašnjem svetu neko otvorio vrata pakla, smrt je na pragu: u hodniku, bez trunke milosti, radnici EPS „seku“ joj struju, pišu Novosti! Ona gubi svest, jezik pada duboko u grlo, zubi ga kidaju, pena i krv se slivaju na belu posteljinu...
Ispred vrata stana u užičkom naselju Krčagovo, radnici EPS odlučni da sačuvaju „energetsku stabilnost države“ komšijama koji mole za malo milosti pokazuju nalog za mrak i neplaćene račune. Ređaju argumente: Ej, bre, više od pola miliona dinara duguje! Dobro, mesečno ne troše više od 4.000 dinara, nema „enormne“ potrošnje, ali, silne se kamate nagomilale!
Komšije brane prag ljudskosti i razuma: Doris je imala nedavno dve teške operacije, očekuju je još dve narednih dana! U njenoj sobi temperatura mora uvek da bude na 30. podeoku, zbog bolesti, evo vam dokaza iz bolnice! Pa, decembar je. Gde će sa skupim lekovima ako frižider stane? O Doris brine samohrana majka, ona uz svoje dete mora da bude 24 časa, nema mogućnost da napušta stan, a kamoli da se zaposli. Otkud im onda pare? Znate li da obroke uzimaju iz narodne kuhinje? Pa, ljudi, oni žive od ukupno 40.000 dinara mesečno, od socijalne pomoći i dodatka, a samo lekovi i pelene više koštaju... Zar ne shvatate da je dug nenaplativ, i da je ovo za Doris kraj?
- NAREDNIH dana će nam isključiti struju, ja ću ponovo morati da vratim žice. Kako da pustim da mi dete umre? Šta biste uradili vi? Onda ću morati na izdržavanje zatvorske kazne. Zapleniće nam stvari, bezvredne, pa će na red ubrzo doći i naš stan. Nemogućnost da platim dug, sve tužbe koje stižu svakodnevno i tu bezizlaznost više ne možemo da izdržimo - kaže Slavica, da Doris ne čuje. - Mi smo osuđenice na smrt. Prošlo je deset minuta. Doris se budi, u hodniku je muk, a majka joj govori kako je život u stvari - lep. Radnici EPS su otišli, psujući naglas šefove koji su ih ovamo poslali. Ovog puta nisu „isekli“ struju, ali znaju da će ih šefovi već sutra vratiti da posao obave. Sve po zakonu. Zakon, međutim, poznaje i krajnju nuždu u odbrani života i zdravlja: svakog puta kada su „sekli“, majka je iščupane žice vraćala na mesto! Sud krajnju, nužnu odbranu - nije uvažio.
- Čudno je to. Da bih ja još malo poživela, moja majka je morala da postane kriminalac. Ako neko zna šta smo drugo i bolje mogle učiniti da se spasemo, preklinjem neka nam kaže - govori Doris.
Detetu je žao majke, a majci deteta. Dve žene nemaju nikakvu zaštitu.
Sve ovo, samo je tužan epilog jedne birokratske ujdurme sa opasnim posledicama. Pre četiri meseca, „Novosti“ su zajedno sa užičkim udruženjima osoba sa invaliditetom pokrenule inicijativu da se Doris obezbedi dostojanstven život. Obratili smo se Gradskom veću Užica: lokalna vlast već je preuzela na sebe obavezu da devojci i njenoj majci plaća sve „gradske“ komunalije. Po njihovom zahtevu, Direkcija za izgradnju uradila je projekat izgradnje lifta u njenoj zgradi, jer Doris živi na četvrtom spratu. Spoljašnji svet za nju je nedostupan. Sada treba „juriti“ novac za realizaciju projekta...
Branko Gavrilović, član Gradskog veća zadužen za socijalna pitanja, obećao je da će, ako se reši pitanje starih dugova za struju, pokrenuti postupak da se i ova stavka, a reč je o nevelikom iznosu, ubuduće plaća iz gradske kase. Time bi problem bio trajno rešen. Prva adresa na koju su „Novosti“ otišle bila je Elektrodistribucija Užice. Ovom preduzeću uputili smo molbu za otpis celokupnog, nenaplativog duga. Direktoru EDB Užice Vladimiru Dogandžiću, u razgovoru, a zatim i u pisanoj formi, predočili smo ono što je ionako već napamet znao. Sva energija obrazovanog čoveka, njegovo znanje i nesumnjiv uticaj, sav nemali politički angžman, sve što čovek na važnoj funkciji jeste i što je možda mogao biti, sabralo se u birokratsku mantru, kaže - da nije nadležan.
„Nenadležni“ su se, ipak, oglasili iduće nedelje: Slavici je iz užičkog EPS stigao poziv za sud, jedan, drugi, pa treći... U svakom pozivu, dug je vešto „rascepkan“ da ne zastari, da se Doris i njena majka ne izvuku tako lako.
Naša sledeća adresa bilo je „nadležnije“ Privredno društvo „Elektrosrbija“ u Kraljevu. Zvanična molba upućena je direktoru Srđanu Đuroviću. Vreme je prolazilo, a od direktora ni abera, ni najmanje sugestije, trunke želje da se pomogne. „Novosti“ su insistirale da nas kraljevačka „Elektrosrbija“ zvanično obavesti o sudbini molbe za otpis duga. Prošle su nedelje, napokon se telefonom javlja službenica „Elektrosrbije“.
- Nemamo zakonskih mogućnosti za otpis duga - rekla je službenica.
„Novosti“ insistiraju da nas „Elektrosrbija“ u pisanoj formi, kako uglednoj kompaniji dolikuje, obavesti koji im zakon brani da spasavaju Doris. Službenica je obećala da će odgovor stići, ali se to nije dogodilo. Na stočiću, pored kreveta u kome Doris živi, posle dva-tri dana, našao se novi sudski poziv. Ovog puta „nenadležni“ njenu majku gone krivično. I eto nje na optuženičkoj klupi užičkog suda, posramljene. Priznaje krivicu, pravnik nije, nema para za struju, a kamoli za advokata. Ne poziva se na stanje krajnje nužde. Izrečena joj je presuda, blaga: mesec dana zatvora, uslovno na godinu dana. Zvoni telefon u „Novostima“, javlja se službenica iz Kraljeva uverava nas - nije to ništa.
- Ako umesto otpisa duga zatražite humanitarnu pomoć, možda ćemo moći da pomognemo, imamo fond za to - kaže ljubazno.
„Novosti“ im predlažu najjeftinije rešenje: do 30. 11. na snazi je bila Odluka o reprogramu: ako za Doris doniraju 60 odsto duga, ostalih 40 procenata se „oprašta“. Pišemo direktoru Đuroviću novu molbu. Najpovoljniji je trenutak da stvar trajno reši.
- Nemamo novca za ovu namenu - javlja službenica iz Kraljeva.
