U Srbiji nikada nije objavljena dokumentarna knjiga o nečemu važnom, posmatranom iznutra, dok se to događa. Zapravo to ni u razvijenim demokratijama nije baš čest izdavački uspeh. Brankica Stanković je objavila upravo takvu knjigu: „Insajder – moja priča“ (Samizdat). To, međutim, nije prva stvar koju je prva i jedina u Srbiji postigla. A ona se, kao što sa dubokom neprijatnošću razumeju mnogi ljudi čije je poslove istraživala, ne bavi nevažnim stvarima.
Broj ljudi koji su joj rekli da, „za sopstveno dobro“, ne istražuje stvari o kojima piše u knjizi i da je ne objavi, toliki je da bi samo to trebalo da bude dovoljan razlog da je pročitamo. Ljudi koji Brankicu obožavaju, osobe koje nervira, svi. Jer, za sve njih, ona je izgovor da u našoj zemlji ipak ima profesionalki i profesionalaca koji će učiniti ispravnu stvar bez obzira na posledice, zato što bi ih radije trpeli nego da okrenu glavu od Velike pljačke. Svi znamo šta je to. Uglavnom zahvaljujući „Insajderu“.
Drugi važan razlog za čitanje ove knjige je da je svet u koji nas uvodi, na žalost, Srbija. Srbija nije Guča, nije ni Exit. Jedna novinarka koja sa svojom malom ekipom neprestano drži odškrinuta vrata političkih kulisa iza kojih se burazeri dogovaraju ili sukobljavaju oko našeg novca, firmi, hektara, rudnika, ubistava, medijskih linčeva... To iza kulisa je Srbija.
Tu novinarku, koja samo radi svoj posao kako treba, sad jure da ubiju ljudi čije interese je pokvarila, koji su nas opljačkali, ponizili i zloupotrebili. Ne da je uplaše ili tuže sudu zbog neistina, nego ubiju. To je Srbija. Dok se organizuje njeno ubistvo, advokati kriminalaca prerušenih u navijače je ponižavaju i vređaju u sudnicama, dok sudije to mirno posmatraju ili čak doprinose torturi.
To je Srbija. Zemlja u kojoj umesto nagrada, priznanja i zahvalnosti čitavog društva, vrhunska istraživačka novinarka kakvu bi kolege širom sveta zlatom platile da imaju u svojim redovima – dobija plaćene ubice za vratom, policijsko obezbeđenje i (blago rečeno) relativizaciju njenih uspeha u tabloidima.
To je, na žalost, Srbija. „Insajder“, srećom, neuporedivo glasnije govori i poštovanje koje Brankica izaziva, uprkos povremenoj tabloidskoj anti-kampanji je drugi pol Srbije – ljudi svesni problema, nespremni da okrenu glavu od njega, nekim čudom, još uvek se broje stotinama hiljada.
Brankica je, htela to ili ne, tako sa obezbeđenjem, i hodajuća savest i čast srpskog novinarstva. Ona omogućava hiljadama kolega i “kolega” da posle svakog serijala sede u kafanama i govore kako su oni to već sve znali i kako to nije ništa novo. Čak i da su znali, svi oni imaju još samo dva pitanja na koja treba da, poželjno sebi i iskreno, odgovore: 1) Ako si znao, zašto nisi dokazao i 2) Ako si znao i umeo da dokažeš, zašto nisi objavio?
Ako ni to nije dovoljno da se čovek odluči da pročita knjigu „Insajder – moja priča“, možda je običan, čitalački razlog najbolji: kada počnete da je čitate, kao da kroz tajna vrata uđete u Brankicin život, ona naleti na vas, pa umesto da vas izgura nazad odakle ste došli, zgrabi vašu ruku i povuče vas brzim korakom na štiklama kroz svoj emotivni univerzum pun tajnih informacija, snažnih reakcija, pouzdanih izvora, čvrstih stavova, beskompromisnih odluka, fanatične profesionalne upornosti, saznanja zbog kojih bi i mnogo snažniji ljudi vremenom promenili posao, neverovatnih uspeha „Insajdera“ i prepreka pred kojima se čovek umalo prepusti očaju. Vodi vas kroz privatne odnose sa prijateljima, kolegama, rodbinom. Kao nemi svedok, čitalac prisustvuje neverovatnim scenama, opasnim situacijama, momentima novinarskih otkrića, profesionalnim trijumfima, tajnim razgovorima, čak i opasnoj jurnjavi automobilima, ali i dirljivim razgovorima, psihičkim lomovima, teškim životnim krizama koje je izazvao njen, često nepodnošljiv, život u neprestanoj opasnosti. Možda bi na svakoj stranici trebalo, u uglu, odštampati jedno sitno: „nije fikcija“. Lako se čovek zanese.
Očekivao sam od ove knjige da mi kaže ko juri Brankicu da je ubije, a ko je brani. Očekivao sam i ekskluzivne „insajderske“ informacije o „Insajderu“. Sve sam to dobio i mnogo više uzbudljivih informacija. Nisam, međutim, očekivao ovakvu iskrenost na ličnom nivou. Brankica nije sklona razmeni osećanja ni sa prilično bliskim osobama, osim kad je ljuta ili jako vesela (tada će to da „razmeni“ sa vama bez ikakvog oklevanja ili moderacije). Sada je sjurila svoj život u knjigu koja se upravo tako i čita – odjednom i intenzivno, sa merom privatnosti koja je pristojna – dovoljna da shvatimo suštinu njenog nemogućeg života, daleko od skaredne reality i patetične stori-glori estetike.
Nakon što nam je na televiziji otkrila ko nas i kako pljačka i zlorabi, pa zbog toga dospela na listu za odstrel najozbiljnijih kriminalaca koje imamo i uprkos tome nastavila da radi, Brankica Stanković nas je pustila u svet koji inače agresivno brani – svoju privatnu borbu za život, makar i takav kakav je, kad već nema normalan, bez policijske pratnje. Za to je bila potrebna vrsta apsolutne posvećenosti istini i činjenicama kakva je potrebna da se stvori „Insajder“, samo, ovog puta, okrenuta i prema sebi. Hrabro, kako istražuje, pustila je sebe takvu kakva je da nas vodi kroz njen život, takav kakav je. Pa kome se svidi – svidi se.
Za normalnu osobu, autorstvo nad jednim serijalom „Insajdera“ bio bi dovoljan argument da kaže da nije uzalud živela. Brankica Stanković ih je napravila ili uredila više od deset, a sada napisala i ovu neverovatnu knjigu. To je topla ispovest osobe koja ne živi samo s ove strane kulisa, u dimenziji u kojoj većina nas provodi čitave živote. Ove vas stranice zovu na vožnju blindiranim automobilom sa devojkom koja predvodi malu grupu čuvara uskog prolaza između sveta istinskih srpskih moćnika i našeg svakodnevnog života.
Važnije od toga, one vas zovu na put sa nekim ko, uprkos svemu - još uvek veruje u život, istinu i pravdu za koje je još uvek spremna i da se bori.
