Loša financijska situacija mnoge tjera da razmisle o načinima štednje. Jedan anoniman Srbin je na Redditu otvorio raspravu na temu o naučenom siromaštvu te je napisao:
"Pozdrav ljudi, hajdemo pričati o ovoj temi ako ste primijetili nešto slično. Rođen sam '90-ih i dok nisam krenuo u srednju smo vjerojatno kao i većina bili uglavnom srednje teška sirotinja. Tipa, nije se imalo za užinu u školi, banane, a slatkiše smo vidjeli samo kad dođe neka baka ili tetka. Garderobu i ostale stvarčice smo dobivali isto od neke bake-tetke iz Njemačke i slično. Sada u proteklih 5 do 10 godina, kada svi radimo i imamo novce i sve je super, moji roditelji i dalje npr. za doručak kupuju najgore salame, bečku kobasicu i ostala sranja i gledaju kako bi uštedjeli na namirnicama i ostalom, garderobu kupuju kod Kineza i na pijacu. Što mislite koliko je čest ovaj fenomen ili su moji specifičan slučaj jer znam neke koji su bili još gora sirotinja od nas, a sada kada su došli do nekih ok para, su otišli u drugu krajnost i rasipaju se i preko svojih mogućnosti."
Šparanje nije uopće loše
Mnogi ne vide u tom načinu života ništa loše: "Osim izbjegavanja kupovine nezdrave hrane, ne vidim ništa loše u tome. Ne kupujem kod Kineza, ali samo zato što će se vrlo brzo to odijelo raspasti pa onda ispade skuplje nego da sam kupio malo kvalitetnije, ali kupim nekad nešto u second hand-u. Što se tiče hrane, iskreno, boli me duša koliko sada plaćamo hranu, a dok sam bio na faksu imao sam 190 dinara (oko 12 kuna) da potrošim na hranu za cijeli dan."
"Ne bih rekao da je to naučeno siromaštvo, više kao naučena skromnost, što je po meni apsolutno dobra stvar, pogotovo u ovim kriznim vremenima. Problem je što neki baš idu u ekstreme pa je tako moj pokojni djed u životu bio jednom na moru jer je to bacanje para i vremena jer je za tih 10 dana mogao zaraditi 100 maraka. Definitivno treba biti razuman kada su cijene u pitanju i ne dozvoliti da te netko šiša kao ovcu, tipa, daš 200 dinara (12 kuna) za Fiji vodu ili 1200 dinara (oko 77 kuna) za špagete carbonara u nekom restoranu, ali ne treba i samo štedjeti i nikad ništa ne proživjeti jer neke stvari jednostavno koštaju i tu nema druge. I fokus treba okrenuti ka tome da se više zarađuje, a ne da se manje troši. Nitko nije postao bogat jer je štedio i odvajao od usta i išao poderan", složio se još jedan muškarac.
Mnogi su štedljivi: "Znam o čemu pričaš jako dobro. I ja sam štedljiv, iako si mogu priuštiti neke bolje stvari. Djeluje mi kao rasipanje novaca jer mi to nešto nije nužno, ali opet nije mi problem dati 1000 dinara (64 kune) za nešto ako je malo kvalitetnije. Naučili ljudi na bijedu 90-ih, a netko stvarno nema financijsku sigurnost pa štedi. Gledaj kako ljudi žive po Srbiji i koliku kupovnu moć imaju. Nije ni u tome poanta. Treba živjeti nekada, ugoditi sebi, neki mali sirotinjski "luksuz", a ne stezati se cijeli život."
To rade iz straha
Neki misle da danas mnogi štede iz straha: "Prepoznajem primjere o kojima pričaš. Iz mog iskustva, neki se jednostavno boje da će se opet nešto dogoditi i da će ostati bez novaca, zato štede maksimalno. Opet, najgore je kad se navikneš na dobar život pa onda dođe lošije vrijeme (razlog zašto se moj tata nastavlja ponašati tako)", na što se drugi nadovezao: "Pametan ti je tata, pozdravi ga. Uvijek treba štedjeti i ne treba se navikavati na to da imaš. Danas imaš, sutra nemaš."
"Rekla bih da i dalje žive u nekom grču, očekuju da nešto "opet" može krenuti naopako, nemamo kontinuitet da par generacija živi normalno. I što je najgore, situacija s covidom i sada ratom u Ukrajini pokazuje da se zaista može preko noći mnogo toga promijeniti", rekla je jedna žena.
Iz krajnosti u krajnost
Neki su se i razveli zbog takvog načina života: "Moji su se razveli zbog tog stava, mislim kad sam bila dijete stvarno nismo imali puno, ali onda nas je krenulo pa je tata krenuo trošiti, 4 para cipela kupio, u kavani častio za svaku sitnicu, itd, a mama je i dalje u stanju ići pješke tri kilometra do neke prodavaonice u kojoj bi kupila nešto po jeftinijoj cijeni. Nijedna krajnost ne valja."
"Sirotinjske navike. Najjači simptomi su skupljanje vrećica, čaša od jogurta i kantica od krema i sladoleda pa se godinama čuva hrana unutra, što je jako nezdravo. Često vidim ljude koji imaju sasvim pristojna primanja, ali prvi utisak mi je da su teška sirotinja. Naravno treba biti racionalan i štedjeti, ali kada to pređe u neki oblik OCD-a, nije zdravo", poručio je jedan muškarac.
Neki su živjeli na isti način
Neki su živjeli istim načinom života: "S obzirom na to da sam i ja kao i ti dijete 90-ih, osjetio sam iste "simptome" takvog života. Sve smo kupovali na pijacu pa čak i rumunjske čokolade s isteklim rokom trajanja, ali ono što je meni pored svega toga najviše ostalo u sjećanju je ta neka dječja spokojnost (iako smo do '99 izgurali 2 rata), nije bilo tolike opterećenosti brendom i nametnutim kapitalizmom. Svi smo imali iste apa-drapa stvari, tipa dukserice s Bartom Simpsonom koji pokazuje guzu, FILA/FULA/FALA papuče, itd. Naravno da situacija od 2010. nije ista, vidi se ogromna razlika, od 2020. na gore. Samo što po meni, sada imamo veći kolektivni pritisak okoline, a tiče se materijalnog (što nosiš, koliko novaca imaš, gdje piješ piće, itd.) pa imamo osjećaj da tapkamo u mjestu. Moj neki pogled je da čovjek treba racionalno i zdravorazumno sagledati vrijeme u kojem živi i potruditi se živjeti u skladu sa svojim mogućnostima. Kada spoznaš sebe i zauzmeš određeni stav, mnogo lakše se možeš izboriti s tim nekim fenomenima o kojima pričaš. Molim vas da ne mislite da sam neki pop, samo pokušavam prenijeti svoja iskustva."
"Ja tako živim i ne vidim ništa loše u tome. Ajde, ne jedem bas kobasice i salame tako često. Garderobu uzimam jeftinu za svakodnevnu upotrebu jer mi je isti kur... Nike majica od 3000 dinara (oko 192 kune) i “Fejki Najki” s pijaca za 500 dinara (oko 32 kune). Isto traje, isto se pere, a i da je kraće, lakše ću nadoknaditi tu od 500, nego od 3000. Nikad nisam patio od skupe garderobe i ne planiram sad početi", zaključio je jedan muškarac.
