Pobijedile smo Argentinke s 15 razlike i osvojile turnir, pa na brzinu večera, tuširanje, sređivanje (malo, da nismo uvik u trenirkama). I tako je nas svih 15 reprezentativki Hrvatske krenulo prema Lapadu, na tekmu. Nismo htjele gledati u hotelu, jer je ovdje sve puno stranaca, pa svi stalno nešto zure u nas, nego smo išle potražiti neki kafić.
Ulazi nas 15 u jedan kafić i mislimo hoće li bit mjesta jer tko dolazi na piće u grupi od toliko ljudi, još mi sve ženske... Ali je sve ispalo super. Taman smo stigli i smjestili se kad su Irci zabili, a kafić krcat navijačima. Pa se počelo beštimat, te trebao je stat ovako, te trebalo je onako, ali ja sam znala sam da će sve biti okej makar sam i sama psovala za dobar dan.
Super su naši igrali, šta je – je. Trudili su se i trčali, bilo je jasno da ćemo im zabit barem još jednom. Vidjelo se da grizu dečki k'o veliki, a najviše je griza Mandžukić. Stvarno je bija savršen, ne samo šta je zabija dva gola. Ali impresionirali su me svi – Srna, Perišić, Modrić, Jelavić...
Sad svi pričaju da je Jelavić zabio drugi gol iz zaleđa, a ja ne znan šta bih rekla. A bilo je zaleđe, ali nama je baš drago :-) Bija je i penal za Irsku, a nama je opet baš drago šta nije sudija. Cijeli kafić je gleda u suca, hoće li, neće li – i onda zapljeska! Da je sudija penal, bilo bi 3:2, a onda je već frka. Znači, bitno da nije sudija, a sad je l' bija, nije bija – koga briga!
Pa koliko se puta to dogodi u sportu? Koliko se puta meni dogodilo da ja napravim faul, a sudac ga dosudi protivniku. Ili napravim korake prije polaganja u koš, a sudac mi oprosti. I za nas dobro. A koliko je puta bilo i obratno? Nekad je u sportu potrebno i sriće, a često i više sriće nego pameti.
Uglavnom, kako igramo, sad idemo zgazit te malene Talijančiće... Nadam se da se neće naljutit, ja to tako kažem iz simpatije :-) Ali ozbiljno, trebamo igrat kako smo igrali, da grizemo i dalje i doći ćemo do cilja, a to je da budemo pri vrhu Europe. Ja virujen u naše momke, a viruje i cila moja ekipa.
