Ovaj kapetan ne pokazuje ništa. A kamoli emociju. Njemu je to sve smišno.
Scena prva: Zvala me prijateljica iz Holandije da dolazi u Split. To jest ne baš u Split, nego samo priko Splita ide kod svojih u Imotski. Pa ako bi ja mogla njoj nabavit zadnju knjigu o Harryju Potteru jer da bi ona to odnila nekom ditetu u Imotski. Tako je pa dogovor: ona će u Splitu bit oko sat vrimena, ja ću doć s knjigom, ona će meni dat pare, popit ćemo kavu, pa će ona produžit za Imotski. To će također bit i zgodna prilika da se nas dvi upoznamo, jer se inače znamo samo priko Fejzbuka. Ja rekla nema problema, a sutradan je pa snig.
Scena druga: Ostala san zatrpana na Sućidru di živin, znači jedno sat vrimena od centra grada, a moja prija, koju nikad u životu nisan vidila, zbog snježnog nevremena zaglavila na zagrebačkom aerodromu. Prije toga je zaglavila na nekom holandskom aerodromu. Do deset navečer nije znala oće li avion iz Zagreba uopće poletit. Onda mi je javila da stiže i zamolila me da joj se raspitan za kakvo prenoćište u Splitu. Ja ne mogu doć po nju, auto nemam, a i da ga iman, ko bi ga naša pod snigom? Do grada ne mogu ni pješke, jer neman ralicu, a i da je iman, ne bi je imala di parkirat. Neman ni buce, ni kuce, ni mace.
Scena treća: Šetan po kući i mozgan. Ne mogu žensku ostavit na cjedilu, iako je u stvari ne znan, ali smo ipak Fejzbuk prijateljice, a ona stiže u Split di nema nikoga svoga. Noć je, snig do kolina, ona ne može nigdi, autobusi za Imotski ne voze. E, al' problem je u tome šta ni ja ne mogu nigdi. Iz mog kvarta doć do grada nema šanse, splitski Promet ne vozi, lakše bi ona došla do Imotskog nego ja do Varoša i Rive. Zoven prijateljicu iz Splita koja se inače bavi ekstremnim planinarenjem:
"Alo, šta misliš kakve su mi šanse za spustit se pješke do grada, a?", upitan je puna nade.
"Pa... šanse su ti otprilike nikakve, ne izlazi iz kuće, jesi li normalna? Ja san maloprije pokušala pa odustala, manji bi ti rizik bija sad na vrhu Biokova nego po splitskim ulicama."
Opet šetan po kući i mozgan. Onda mi padne na pamet genijalna ideja: moj brat i nevista žive u Varošu, najboje da mi prija prespava kod njih! Njima neće bit problem sačekat je bidnu i pružit joj sklonište po ovom kijametu!
Scena četvrta:
Bratu na telefon objašnjavan neobjašnjivo.
"Da, to mi je prijateljica, ali je ne poznajen. Mislin, znan je priko Fejzbuka."
"Aha", kaže brat. "Ako san dobro razumija, ti oćeš da ja iden na stanicu dočekat tvoju prijateljicu iz Holandije koju ti nikad u životu nisi vidila, a koja je tribala ić u Imotski, ali ne može jer je Imotski odsičen od svita, pa će onda ona, koju ti ne poznaješ, prispavat kod nas, koji nju uopće ne poznajemo?"
"E! Sve si dobro razumija!"
"Dobro, jesi li ti normalna, a?"
Scena peta: Brat i nevista su ugostili nesritnu prijateljicu, na sigurnom je, ja sa Sućidra šaljen pozdrave, ali nema šanse spustit se do grada. Prolazi noć, sutradan me brat zove i uvjerava da nije u redu da ne dođen vidit prijateljicu. Skupim hrabrost, nekako dokližen do stanice. Tamo jedna promrzla žena govori da već dva sata čeka Prometov autobus. Jedan je doduše bija proša, ali nije sta. Valjda je bidan prokliza, govorin ja. Žena viče da će ona njih sve tužit. Promet, šofere, grad Split i Keruma. Umukla san, da ne bi tužila i mene, kako je krenilo. Napokon jedan autobus dolazi, čak i staje na stanici, ko da nas je sunce ogrijalo. Pitan šofera ljubazno:
"Skužajte, vozite li stvarno svakih pola sata ka šta su rekli na radiju?"
"Ne znan ja ništa, slušajte radio!", odbrusi mi šofer bisan ka pas.
Scena šesta: Da mi je ko priča da će mi od jednog do drugog kraja Rive tribat punih 25 minuta, rekla bi mu da je lud. Riva je zaleđena, potpuno zaleđena. Jedna cura je taman pala nasrid ledene piste i dobila pljesak od prolaznika i onih koji, bez obzira na kijamet, sidu i piju kavu. Jednog dana kad bude smak svita, neki Splićani će i tad pit kavu na Rivi, mogu se kladit. Stižem do Varoša, isprid mene zaleđena uzbrdica. Kako je savladat bez težih fizičkih ozljeda? Nema šanse. Tražim okolne putove, odustajem pa opet pokušavam, držim se za auta, držim se za zidove, za vrata, kližem, u jednom momentu sam na sve četiri. Nailaze neki momci, daju mi ruku, isprate me do pola uzbrdice, nekako se dovučen do bratove kuće, pristravljena.
Scena sedma: Brat, nevista, dica, prijateljica iz Holandije i ja sidimo i pijemo kavu. Prijateljici su na aerodromu zagubili kofer, autobusi za Imotski i dalje ne voze, mora ostat kod mojih do daljnjeg. Izgleda da ću i ja morat ostat kod mojih do daljnjeg – u međuvrimenu je pala noć, centar grada je još zaleđeniji nego šta je bija kad san dolazila. Iz očaja se ubijamo sarmama i pijemo crno vino. Slušamo vijesti. Kerum na Dnevniku izjavljuje da je njemu ovo sve – smišno. Kritično stanje u ciloj Dalmaciji, pomažu nam pripadnici Hrvatske vojske, vatrogasci, Zagrepčani nam se, doduše, sporadično rugaju, ali ipak pomažu, šalju ralice, nastave nema do daljnjega, u gradu radi osam vrtića, dvista ljudi je slomljenih ruku, nogu i kukova završilo na hitnom kirurškom, a našem gradonačelniku je, kaže, to sve smišno?!
Scena osma: Tupo buljin u televiziju i proučavam tu facu. Pada mi na pamet kapetan onog kruzera šta se nasuka u talijanskim vodama. Taj je, iz straha, pobiga sa broda i ostavija putnike i posadu da se sami snalaze. Nečasno i kukavički, ali taj je kapetan pokaza bar jednu, doduše neslavnu, ali ipak ljudsku emociju – strah. Ovaj kapetan ne pokazuje ništa. A kamoli emociju. Njemu je to sve smišno.
E, da. Tako su se neki smijali kad su saznali da se dotični kandidira za gradonačelnika. I dok su se oni smijali, katastrofa se dogodila.
