Otkad je cili svit i nas spopala korona, najveći problem koji je mučija većinu ljudi je bija šta radit kad ne možeš ništa radit. Izolacija, samoizolacija, rad od kuće, škola od kuće, zabrana putovanja, zabrana obiteljskih okupljanja, ne moš vamo, ne moš tamo, ne moš ovo, ne moš ono. Kako se ono govorilo, ko ne poludi, nije normalan.
Moram priznat da sam se ja dosta dobro držala u početku. Neke stvari su mi čak i pasale. Recimo, kakva mi je familija, ona zabrana obiteljskih okupljanja mi je bila skroz legla. Ionako sva naša okupljanja izgledaju ka da s jedne strane stola sidi nekoliko milanovića a s druge još toliko plenkovića. Krenemo dostojanstveno i suzdržano a završimo časteći se ka na peškariji.
Jedanput sam bratu, inspirirana, rekla da je plameni tovar, on meni da sam narikača u terminalnoj fazi bjesnila, umišala se mater ka glas naroda i zaključila da smo oboje takvi redikuli da se čudi kako još nismo završili u Saboru.
Jedini spas
Vanka familije, koga god nisam tila vidit, izvlačila sam se na epidemiološke mjere. Šta se tiče viđanja priko raznih skypova i zoomova i ostalih vrsta video poziva, odma sam svima rekla da mi se pokvarila kamera.
Ali s vrimenom su mi počeli falit čak i oni ljudi koji mi u normalnim okolnostima nisu nikad falili. Taman kad sam mislila da ćemo svi do kraja prošvikat, nekome je palo na pamet da tribamo počet radit na sebi. Da nam je to jedini spas.
Ne znam kome je to prvome palo napamet, ali se lipo dositija – kad ne moš ništa radit, najbolje ti je radit na sebi. I tako je krenilo. Kako je svaki čovik na svoj način lud, oću reć, kako je svako individua sa vlastitom osobnošću, tako je svako izabra onu vrstu rada na sebi koja mu najviše toj osobnosti i paše.
Najpopularniji oblici rada na sebi
Ja sam to sve promatrala i utvrdila da su najpopularniji oblici rada na sebi vrtlarenje, kuvanje, trčanje, otkrivanje starih zanata (pečenje kruva), i joga.
Pa idemo redom:
Vrtlarenje
Najedanput su svi negdi posjedovali dotad na imovinskoj kartici neprijavljeni komad zemlje ili vrtla, nabavili opremu, sadnice, sjemenke, gumene čizme, kariole i udri po zemljoradnji. Fejzbuk preplavile slije organski uzgojenog voća i povrća, na tone samoniklog bilja, začina, travurina i čajeva, to se na sve strane sadi, kopa, prikopava, voza one kariole vamo tamo, nabavlja stare vrste sjemena, zaliva, čupa, humus, sve šta raste i treba da raste, zelena planeta, organski uzgoj, zemlja je majka, radimo na sebi, nemaš više s kim kvalitetno se ni posvađat na fejzbuku, svi kopaju.
Oni rijetki među nama koji nemaju komad zemlje, počeli su se bavit intezivnim ozelenjavanjem i pošumljavanjem gradskih balkona. Di god pogledaš, pitari na sve strane.
Vidim ja vrag je odnija šalu, svi se uvatili posla pa, iako se ne razumim bože tebe u biljke, odlučila i ja bar počupat travurinu iz vrta jer me mater lipo zamolila.
Počupala joj blitvu, petrusimul, mladu tek izniklu salatu i ljubičice.
Kaže mater, aj ti zlato moje piši nešto.
Kuvanje
Čak i oni koji prije pandemije nisu znali pofrigat dva jaja, uvatili su se kuvanja. Počeli su se vadit stari recepti, onako skroz retro recepti, šta kompliciranije, to bolje. Nazivalo se matere i babe da nam pomognu sa svojim znanjem i iskustvom, razmjenjivalo se recepte po internetu, vadilo iz arhive sve šta prije pandemije ne bi ni pas s maslom izija. Uvatila se i ja.
U početku sam samo produbila svoje znanje iz lokalne gastronomije, ali kako se pandemija odužila, prišla sam i na ostale hrvatske regije. Kad sam isprobala sve recepte iz svih hrvatskih regija, a pandemija još traje, pukla me teška kreativnost. Počela sam kombinirat recimo dalmatinske i zagorske recepte sa daškom istočnjačke kužine, a sve je eskaliralo kad sam jedan dan skuvala čudno jelo masu fensi naziva kojeg sam sama smislila:“ Zagorske štrukle na posteljici od raštike u umaku od slane srdele sa nečim crnim mislim da je kvinoja a možda i nije “. Tu mi je već spomenuta familija obazrivo sugerirala da bi se možda ipak tribala uvatit neke druge vrste rada na sebi.
Otkrivanje starih zanata
Masovno počeli peć kruv. Sićamo se svi kako smo pokupovali kvasac iz dućana, ka da je doša sudnji dan i ka da nas od virusa može samo dobar komad domaćeg kruva spasit. Pa se misilo, primisivalo, domisivalo, tijesto vakvo tijesto nakvo, sa sjemenkama sa balkona, s glutenom, s kvascem, bez kvasca, posni kruv, veganski kruv, proteinski kruv, raženi, kruv od pirovog brašna, koji pir, jel ko čuja za to pirovo brašno prije pandemije bože mili, na Fejzbuku umisto profilnih slija svi stavljaju kruvove, svi ponosni, rumeni, zajapureni, starinski, vridni, prirodni, samoodrživi, radimo na sebi, na brašnu, glava nam je više u pećnici nego vanka nje, ali uzalud, svaki put kad izvadimo glavu iz pećnice i provirimo vanka, još uvik smo u novonormalnom, još uvik moramo radit na sebi, blago nam se.
Trčanje
Prije pandemije: uf, morala bi se više kretat.
Za vrime pandemije: uf, kako bi se ja samo kretala da nije ove proklete pandemije.
Ipak, bila dva puta uz more. Doli svi trču, a meni ne izgleda ka da trču nego ka da od nečega biže, pala u depru, odustala.
Joga
Možda tu jogu ja ne bi bila probala da na sve strane nisu počele iskakat reklame o besplatnim tečajevima a šta je besplatno i Bogu je drago. I tako san nabavila onu jednu hipi prostirku za na pod, na kompjuteru namistila besplatni tečaj i krenila.
Prvih par lekcija iz joge mi se činilo ka šala mala, ali takvi su ti šta se bave jogom – prvo te navuku sa par benignih vježbi a onda se jednog dana nađeš s nogama zapletenim oko vlastitog vrata, zakovrnutih očiju i sa zaplitajem criva. Razmrsivala san se iz te poze uru vrimena i zaključila da mi je dosta rada na sebi pa odlučila malo izać iz kuće, dok se još može. Nazvala sam prijateljicu, nismo se odavno vidile, ima malo dite, tek izaša iz pelena.
- Ne mogu ti sad vanka, radim na sebi! – kaže ona.
- I ti. A šta radiš?
- Jogu! Spasila me! Cili dan se bavim ditetom i mužem i kućom ali joga, e to ti je vrime samo za mene. Ali znaš šta, aj dođi do mene pa ćemo popit kavu čim završim. Ostavit ću ti otključana vrata da ne prikidam.
I tako sam se uputila do nje, šta ću. Ušla sam u stan, ona u sobi, na hipi tapetiću, noge joj oko vrata, izbečila oči.
- Di ti je mali? – pitam ja.
Ona jedva iz one poze uspije reć:
- Eno ga u kužini igra se. Aj molin te poviri ga.
Ja na vrata od kužine. Gledam maloga, mokar od glave do pete.
- Šta radi? – viče ona iz sobe.
- Ovaj, mislim da radi po sebi!
