U prvom intervjuu koji za medije daje neki član najbogatije srpske porodice, Ivana Mišković Karić priča kako su odmah posle porođaja odneli fotografije njene bratanice u zatvor, zašto je napisala oštro pismo patrijarhu Irineju, odbacuje priče da je njen otac formirao srpske vlade, i otkriva da je Miroslav Mišković prihvatio da ga većina Srbije ne podržava i da ne može da ga voli, ali da se jedino nada da će na kraju pobediti.
Kad je negde sredinom osamdesetih najavljeno prikazivanje televizijske serije „Dinastija" o moćnoj imperiji Denver-Karington, na čijem čelu se nalazi milijarder Blejk Karington, u tadašnjoj Jugoslaviji se povela rasprava koliko bi ovaj TV hit mogao da bude opasan za narod. Pričalo se o mogućem štetnom uticaju na prosečnog Jugosovena koji bi mogao da se povede za dekadentnim životom i rasipništvom denverskih tajkuna.
Renesansom srpskog kapitalizma tokom devedesetih godina stvorio se novi sloj imućnih Srba. I njih je pratila tradicionalna sumnja jer - kako objasniti tadašnjem prosečnom Srbinu s platom od dve marke da je neko toliko sposoban da za nekoliko godina stvori imperiju.
Miroslav Mišković, vlasnik Delta holdinga i najbogatiji Srbin u vreme premijere „Dinastije" bio je izvršni direktor hemijske industrije Župa. Tokom devedesetih osniva privatnu kompaniju Delta i iz godine u godinu ukrupnjava kapital.
Za razliku od druge bogataške „dinastije" - Karić, porodica Mišković je eskivirala medijsku pažnju i tokom svih ovih godina uspevala je da se odupre intervjuima, porodičnim storijama u lajfstajl magazinima. Ali ta medijska apstinencija nije rezultirala time da Srbi steknu utisak da su Miroslav Mišković i porodica skromni i stidljivi ljudi koji ne bi želeli da se o njima piše i snimaju TV emisije. Naprotiv, odsustvo u medijima veliki deo Srba je „preveo" kao hladnoću i aroganciju najmoćnije porodice.
Poslednja dva meseca porodica Mišković našla se u količini novinskog i televizijskog prostora kao nikad do tada. Razlog je bio hapšenje Miroslava Miškovića i njegovog sina Marka.
Ivana Mišković Karić, ćerka Miroslava Miškovića, jedina je članica moćne porodice oko koje nema kontroverzi. Uspela je da potpuno izbegne imidž muškog krila familije. A posle nedelja ubeđivanja odlučuje da prekine "medijsku omertu" porodice Mišković i da postane prvi član porodice koji će otvoreno da govori o svemu što se dešava najbogatijoj srpskoj porodici posle hapšenje njegog oca i brata.
U danu kada je dogovaran intervju, saznali ste da ste postali tetka. Radi se o specifičnom emotivnom iskustvu i činjenici da su vam brat i otac ovu vest dočekali u zatvoru.
Jovana Nikolić porodila se u Beogradu. Antonina je, hvala Bogu, zdrava, slatka devojčica... Sve je prošlo u najboljem redu. Iako su pojedini mediji pričali o njenom odlasku u London, od prvog trenutka je bilo jasno da će se Jovana poroditi u Beogradu. Bitno je da Antonina bude pored svoje porodice.
Marko i moj otac su tu vest saznali od advokata, i to je bila primarna stvar, i trudili smo se da informacija do njih slučajno ne dođe od nekog ko nije blizak porodici i potrudili smo se da istovremeno dobiju i prvu sliku bebe.
Posle koliko vremena su, od samog porođaja, dobili fotografiju?
Pa ne više od 45 minuta. Organizovali smo se i brzo odneli da se uradi slika. I bili su presrećni. Uostalom, kakvi bi bili. Marko je postao otac, a tata je postao deda po treći put. To je toliko lep i srećan događaj u svakoj porodici, pa naravno i u našoj, uprkos situaciji i gde se oni nalaze. Bili su presrećni i ispoljili su velike emocije, što je i logično.
Naravno, sam osećaj, situacija, pozicija gde se oni nalaze... Ne može čovek da nema neku gorčinu, ali presrećni smo. To je Markovo prvo dete. Mislim da ću biti dobra tetka i da će to biti moja mezimica.
A da li su Marku tog dana zatvorenici zaista pocepali košulju?
Pa, novine pišu sve. Čisto sumnjam da je on tog trenutka imao košulju na sebi. Idem da ih obiđem i sigurna sam da su organizovali nešto da bi počastili svoje cimere. Naša sledeća poseta biće bazirana na tom događaju. Ne postaje se svaki dan otac i deda.
A ni tetka...
Pa ni tetka.
Ovo je prvi intervju nekog iz porodice Mišković. Zašto ste se tek sada odlučili da izađete u javnost, i da li mislite da je jedna od najvećih grešaka vašeg oca, kao i porodice, upravo u tome, jer se godinama stvarala slika „hladne i moćne imperije", dok su drugi biznismeni pokazivali ljudsko lice slikama iz privatnog života i hvaleći se donacijama od 50.000 evra?
Smatrali smo da time šta radimo i kako radimo i doprinosimo, da je to odgovor na sve ono o čemu smo mogli da pričamo, a nismo. Smatrali smo da o našim delima treba da pričaju drugi. To je bio razlog zbog čega nismo želeli da se eksponiramo jer smo verovali da je dovoljno da je proizvod našeg rada vidljiva i merljiva stvar.
Posle svega što se piše o nama, svesna sam da je ovo samo jedna kap u okeanu, ali ukoliko ona može da pomogne da se istina sazna, u tome pronalazim motiv i razlog da s vama danas sedim i razgovaram.
Svi naši poslovi su u Srbiji i zaista su potrebnoi dani i dani da bi se obišli svi naši projekti koji su dislocirani van Beograda. Od našeg agrarnog sektora do fabrike Juhor. Toliko ima toga da smo smatrali da to treba drugi da vide i ocenjuju, i da mi na neki način time dajemo primer, a bez potrebe da pričamo. Ali sigurna sam da je to jedna od naših grešaka kojih je u biznisu bilo mnogo. Moj otac često spominje da je Delta kao kompanija imala više grešaka nego dobrih odluka.
Mislim da bi bilo interesantno da kažem da Delta postoji 22 godine i zapošljava blizu sedam hiljada ljudi. U poslednje dve godine platili smo 310 miliona evra poreza. U poslednjih sedam godina platili smo milijardu i dvesta miliona evra državi. U poslednje dve godine smo, za CSR, tačnije društveno odgovorno poslovanje donirali devet miliona, a od 2007. do danas za CSR i sponzorstva dali skoro 30 miliona evra. To su merljive i vidljive stvari koje mogu da se ocene i kritikuju. Ima li boljeg načina od tog da se doprinese svojoj državi i svom narodu?
Mi smo toliko brzo napredovali i prilagođavali se tržištu da smo se više fokusirali na rad. Nije bila strateška stvar da se nećemo pojavljivati u medijima, ali isto tako smo verovali da nije potrebno demantovati vesti o nama.
Srpskim političkim životom vlada populizam, tako da su se uvek najeftiniji i najsigurniji poeni mogli dobiti napadom na Miroslava Miškovića i sve imućnije ljude.
Vaš otac se nije brinuo oko toga kakva je njegova percepcija u srpskoj javnosti? Kako ga doživljava narod? On je prosto shvatio, ili je to neka vrsta njegovog saznanja, a videvši po tim natpisima, da on ne može da bude dopadljiv ljudima i on je to prihvatio.
Zaista?
Da, prihvatio je da njega većina Srbije ne podržava i da ne može da ga voli. Ali se s druge strane nije ni trudio da to promeni, nego je jednostavno shvatio da je to tako. Rekao bi: „Normalno je da me ne vole, i da sam ja čitao o nekom Miškoviću sve ovo što se piše da je radio i da radi, pa i ja bih o tom čoveku imao loše mišljenje."
To je rekao?
Da, u našim privatnim razgovorima je rekao da, kada bi sve to pročitao, zaključio isto, da je „ovaj čovek kriv za ulje, kriv za šećer, za vremensku prognozu...". Da bi i on sam imao loše mišljenje o tom Miškoviću. On je čovek koji je imao prijatelje s kojima je bio ono što jeste. Ljudi koji su ga upoznali samo preko priča ne mogu da steknu sliku ko je Miroslav Mišković. Najbolji dokaz mogu da budu komentari njegovih prijatelja ili saradnika.
Ali, nije se on trudio da bude dopadljiv. On nije u tom pravcu razmišljao. Nije ni želeo da se dokazuje. On je tip "red, rad, disciplina..." i to je bio njegov focus. Ko se tu uklopio, uklopio se, i ko ga prihvati, prihvati...
Pred svake izbore, političke stranke se optužuju rečima: „Finansirao te Miroslav Mišković", a posle izbora: „Mišković je formirao tu vladu." Nije tajna ni da je Miroslav Mišković kumovao prekompoziciji u srpskoj vladi i da je čak ušao u rat s bivšim predsednikom Borisom Tadićem. Kako je došlo do toga?
Skloni smo generalizacijama i lakim odgovorima kojima prikrivamo sopstvene nedostatke ili nepoznavanje određenih tema. Uvek smo za loš položaj Srbije pronalazili krivicu u drugima ne pitajući se da li i mi grešimo u nečemu. Tako je i u politički život ušla fraza: Sigurno da iza svega stoji Miroslav Mišković. Ta fraza se ukorenila i zbog toga što Delta i on lično nisu odlučno demantovali te natpise, jer su za nas bili besmisleni, i zato što moj otac nije hteo da na takav način učestvuje u političkom životu Srbije. Srpskim političkim životom vlada populizam, tako da su se uvek najeftiniji i najsigurniji poeni mogli dobiti napadom na Miroslava Miškovića i sve imućnije ljude.
Ali postojale su priče o njegovom mešanju u rad skoro svake srpske vlade.
On je bio najpodobniji za te priče. Do prodaje Maksija, Delta je imala 25.000 zaposlenih. To je s porodicama negde oko 75.000 ljudi koji žive od naše kompanije. U Delti su plate bile redovne. To je istorija koja je poznata u gradu. Zaista je logično da se, kad je firma toliko velika, povezuje s jednim čovekom, da on onda bude toliko prisutan u društvu. Pa i da ga obeleže kao nekog ko ima uticaj i na ono na šta i nije imao.
A sukob s Tadićem oko prekompozicije vlade?
Ni za kakav sukob ne znam. Čovek koji je eksponiran kao Miroslav Mišković i prisutan kad se bitne stvari dešavaju u privredi, povezivan je s nečim što u stvarnosti ne stoji. Da li zaista mislite da se Miroslav Mišković bavio prekomponovanjem vlada? On sam za sebe ne misli da je moćan čovek.
Ma da li je moguće?
Najiskrenije. Pa niko u porodici nije verovao da je on najmoćniji čovek u Srbiji.
Zaista niste verovali u to?
Da, verovali smo da nije najmoćniji čovek u Srbiji. Prosto, tako smo vaspitavani. On je prirodan, pa i samim tim što je sam sedao u automobil i odlazio s prijateljima vikendom na piće govori da je on sebe smatrao normalnim čovekom i želeo je da bude deo normalnog života. Ljudi koji ga znaju to mogu da potvrde.
Postoji priča i da je Boris Tadić naložio istragu protiv Delte koja je trajala dve godine, ali da njegovi timovi nisu našli ništa. Nova vlast je pokazala ekspeditivnost.
Poslovanje Delte je pod budnim okom javnosti i otvoreni smo za svaku vrstu provere nadležnih institucija. Svaku ekspeditivnost državnih organa treba pohvaliti, ali iza brzine bi trebali da stoje istina i dokazi.
Da li ste glasali na izborima? I ako jeste, da li biste danas glasali drugačije?
Da, glasala sam. I ponovo bih glasala isto.
A nisu u pitanju bili beli listići?
Ne.
Ko je od političara bio blizak vašoj porodici, a danas ga retko viđate? Pretpostavljam da ih ima dosta.
Nikada nismo mešali poslovanje i politiku. A prijatelji su nam prijatelji nezavisno od toga kojim se poslom bave.
Ko je od bliskih prijatelja prvi napustio „brod koji tone"? Verovatno ima mnogo ljudi koji vam se danas ne javljaju na telefon.
Ovo nije brod koji tone. A prijatelji su bili i ostali. Pravi prijatelji zovu čak i više nego ranije, brinući se za Miroslava i Marka. Pozdravljaju ih.
A da li ste se ipak u nekog razočarali?
Jednostavno, tih razočaranja nije bilo. Mnogima je i neprijatno. Ima tu individualnih reakcija tipa „gde sad da zovem". Ne možemo mešati poslovne partnere i prijatelje. Ali i poslovni partneri se interesuju.
Neki analitičari kažu da je jedini spas za Miškovića da pronađe „izlaz za Vučića", odnosno da vaš otac izađe iz zatvora i brani se sa slobode, a da Vućić ispadne pobednik? Kako je to moguće?
U ovom procesu je najvažnije da pobedi pravda. Verujem da je ovo pravna država i da izlaz iz ove situacije leži u zakonu.
Vaš otac takođe veruje u državu?
Veruje da će ovde pobediti pravda.
Šta vi mislite o borbi protiv korupcije?
Hvala na pitanju, jer malo ko zna sledeću stvar. Već 11 godina smo članovi Globalnog dogovora UN, a samim tim i potpisnici deset principa. Jedan od ključnih je i borba protiv korupcije. Ono za šta se moj otac i brat sumnjiče nema nikakve veze sa korupcijom.
Samim tim što radimo sa svetskim kompanijama znači da ne možete imati partnera kao što su NIKE, BMW... a da ne poštujemo neke evropske procedure. To oni od vas traže kao partnera. Nema tu mogućnosti manipulacija.
Da li je bilo signala od tih stranih partnera, poput NIKE i BMW da će promeniti odnos prema Delti?
Bilo je veliko interesovanja od prvog dana kad se desilo to što se desilo s mojim ocem i bratom. Naši strani partneri su informisani na dnevnoj bazi. To je normalno. Mi smo se trudili da im dokumentujemo i redovno ih izveštavamo. NIKE je prisutan već 15 godina, i te kako ih je interesovalo šta se dešava. Mi kao kompanija imamo biznis-plan do 2017, a normalno je da biznis-plan revidirate svake godine u zavisnosti od situacije na tržištu.
Uprkos sadašnjoj situaciji i činjenici da je čelni čovek Delte u zatvoru, mi smo sklopili značajne nove ugovore u poslednja dva meseca. Doveli smo jedan veliki H&M u Delta siti, a potpisali smo ugovor i sa Kafurom. To su dve velike svetske kompanije.
Napisali ste oštro pismo patrijarhu Irineju jer vas nije pozvao na sednicu Društva za podizanje Hrama Svetog Save. Morate priznati da je još čudnije da vas niko nije pozvao na „srpski Davos" na Kopaoniku gde je vaš otac prethodnih godina bio uvek glavni gost?
Mi smo jedni od osnivača Društva za izgradnju Hrama Svetog Save. To društvo je osnovano 2002. Prvo je bio konzorcijum, napravljen s premijerom Zoranom Đinđićem, i moj otac se prvi priključio. Nakon godinu dana nastalo je Društvo za izgradnju Hrama Svetog Save. Mi smo pojedinačno najveći donator. Svake godine smo uplaćivali sredstva. I naravno, naša reakcija koja je usledila pre dve nedelje, posledica je velikog iznenađenja za nas, jer smo jedan od osnivača i kao jedan od najvećih donatora smatrali smo da treba da budemo obavešteni o sednici, a ne da se iz novina informišemo o navodnom ponovnom pokretanju prikupljanja sredstava. Mi I te kako želimo da budemo u procesu podizanja Hrama Svetog Save do kraja.
Što se „srpskog Davosa" tiče, foruma na Kopaniku, od pet aktivnih potpredsednika borda direktora, četvoro je učestvovalo. „Davos" je kotizacija, to je jednostvano: platiš, prijaviš se i ideš. Mogao je svako da ode. Nije to bilo na pozivnicu.
Ali vizuelno se taj godišnji skup na Kopaoniku oduvek vezivao za vašeg oca.
Da, zato što je on bio fizički prisutan proteklih godina, ali je s njim oduvek bio naš tim.
U kakvim ste odnosima s Milanom Bekom? Njegovo ime se pominje u većini privatizacija zajedno s vašim ocem, a opet su potpuno obrnute uloge...
Mišu Beka smatramo prijateljem kuće. On je porodični prijatelj. A što se tiče poslovanja svake kompanije, to je posao državnih institucija.
Šta vam kažu tokom poseta otac i brat?
Trudimo se da maksimalno pričamo o pozitivnim stvarima. Da vreme provedemo što kvalitetnije, pričajući o porodici, deci, školi, životnim situacijama - o svemu onome o čemu se u porodici obično razgovara. Odlučni su u nameri da pokažu da njihove krivice u svemu ovome nema. Imaju osećaj da su unapred okrivljeni i da je ovo „kazna bez zločina".
Dok je bio u zatvoru, Džajić je tražio tranzistor, a šta traže vaši otac i brat da im donesete?
Nema specijalnih zahteva. Tata je stvarno tip koji je na zemlji. To njegovi prijatelji znaju. Njegovo ribarenje na barci u Herceg Novom je dokaz koliko uživa u običnim stvarima. Mislim da je to nasledio od roditelja. Gledali su svoja posla, čistili kuću, održavali svoje dvorište. Mislim da je i on takav.
Ni tata, a ni Marko, nemaju zaista neke specijalne zahteve osim što traže puno knjiga.
Šta čitaju?
Gutaju sve... Imaju periode kad im prija beletristika, pa onda političke knjige... Kad budu izašli, znaću šta im je prijalo, a sad im nosim tone i tone knjiga.
Knjiga te i dislocira od stvarnosti i mesta na kome se nalaziš.
I podstakne te na razmišljanje.
Prvi ste videli Miroslava Miškovića kad vam je preminula baka. Odneli ste mu odeću za sahranu, koju je obezbeđivala žandarmerija. Kako se on sa svim ovim nosi? Pre tri meseca je ipak bio najmoćniji čovek u Srbiji, a danas kao da se sve okrenulo naglavačke?
Možete sami da zamislite kako se oseća čovek koji je izgubio majku i dobio unuče u zatvorskoj ćeliji. On je vrlo realan i racionalan čovek. Situacija je takva kakva je i mora da se prilagodi. Kao što sam i rekla, nikada nije sebe doživljavao kao najmoćnijeg čoveka u Srbiji i tako se nikada nije ponašao. Ovo je jedan težak period kroz koji ćemo zajedno proći.
Ali teško je poverovati da on nije sebe smatrao moćnim čovekom. Nikada on sebe nije smatrao najačom figurom u Srbiji. Po definiciji on to ne može ni da bude. Država je uvek jača. I najslabija država je jača od najače kompanije. To je tako uvek i svuda.
A imali smo taj opis Delte kroz simboličnu priču o „kasirkama iz Maksija".
To je populizam. A zamislite da Delta ima makar jednog neprijavljenog radnika i da ga plaća na crno.
U medijima se pojavljuje informacija da je vašem ocu najteže zbog sina i da je spreman da se nagodi kako bi se Marko branio sa slobode.
Naravno da mu je teško zbog sina, ali je uveren da će činjenice pokazati da ne postoji krivica. Nema nikakve nagodbe. Državni organi rade svoj deo posla.
Kako Marko podnosi situaciju? Bilo je ranije priča o njegovom odlasku iz zemlje.
Uprkos najavama koje su se dugo pojavljivale u medijima, Marko nikada nije želeo da ode iz zemlje, već da dokaže svoju nevinost kako bi normalno mogao da nastavi život u Srbiji. U međuvremenu je postao i otac, što mu daje dodatni motiv.
Dok se Miroslav Mišković nalazi u zatvoru, u javnosti se sve češće pominje da bi Bogoljub Karić - čija je stranka deo vladajuće koalicije, mogao da se vrati u Srbiju. Da li je iko u vašoj porodici - i jednoj i drugoj - mogao da očekuje ovakav veleobrt?
Nisam upućena oko procesa kojim se tereti Bogoljub Karić. Ne bavim se poslovanjem drugih kompanija, a još manje drugim predmetima i optužnicama. Šta se tu dešava, ne znam. Nisam Bogoljuba Karića videla, a ni čula, osam godina.
A kako vi kao žena koja je u kući već jednom prošla sve ovo gledate na situaciju u kojoj se nalazi vaš otac?
Već smo prošli kroz jedno traumatično iskustvo - pokušaja otmice mog brata Marka i otmice mog oca. Da li mi je teško? Jeste. Da li može da bude teže? Teško.
Kako vam izgleda dok se vozite gradom i vidite grafite protiv vaše porodice?
Postalo mi je to normalno svih ovih godina unazad. Prosto sam sigurna da su grafiti naručeni, ne obražam pažnju. Na kraju će svako morati da odgovara za svoje postupke.
A koja je vaša reakcija kad vidite oca u karikaturama?
Dobijam ih u presklipingu. Mislim da svako radi svoj posao.
Da li vam budu duhovite te karikature?
Nasmejala sam se mnogo puta zbog tih karikatura. Ima baš fenomenalnih i neke su baš duhovite. Ima vrlo kreativnih ljudi koji znaju da iskoriste aktuelnu situaciju.
Niste se naljutili zbog njih?
Ne, ove inteligentne su me zasmejavale.
A da li je Miroslav Mišković gledao te karikature i kako je na njima prikazan? Da li je i njemu bilo smešno?
Da, bilo mu je simpatično. I on je živo biće. Kako da se ne nasmeješ nekoj dobroj karikaturi? To je život. Kad uđeš u sve to, i napadi i pohvale ti postaju svakodnevica, pa te onda i ne dotiču toliko jer se adaptiraš. Da ponovim, to je sve život.
