Prema normama Evropske unije, Srbija ima dva puta manje vatrogasaca-spasilaca nego što je to predviđeno, a po broju kadrova obučenih kadrova za vanredne situacije iza nas je jedino Albanija, piše Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije.
U novom izdanju nedeljnika Vreme, Marić navodi da su u ovogodišnjem budžetu izdvojena sredstva za zapošljavanje novih 500 vatrogasaca, što je daleko manje od 3000 do 4000 hiljade, koliko nam manjka. Zbog toga je, kako kaže, neophodno da se i u narednom periodu obezbedi finansiranje novih prijema kako bi se na taj način podigla operativna sposobnost Sektora za vanredne situacije.
U planu obuka za Civilnu zaštitu
Marić tvrdi i da je realno da naredne četiri godine u Srbiji bude aktivno oko 8000-9000 pripadnika Civilne zaštite, koju će činiti mladi ljudi obučeni za akcije zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama.
“Do sada je bilo neminovno da se angažuju i pripadnici vojske, žandarmerije i ostalih službi, koji iako disciplinovani nisu uvek opremljeni i obučeni za reagovanje u svim vanrednim situacijama”, navodi Marić.
Sistem civilne zaštite u Republici Srbiji urušio se sa nestankom SFRJ. Ono što je tokom sedamdesetih godina prošlog veka bio respektabilan sistem organizovanja građana u akcijama zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, nestalo je preko noći.
“Više od 20 godina je prošlo od tada a da su se tek 2012. godine stvorili uslovi za ponovno uvođenje civilne zaštite u Srbiji na nešto drugačijim osnovama, primerenim društvenim prilikama sada prisutnim u zemlji”, piše Predrag Marić i dodaje da je dobro što nije došlo do politički podsticane decentralizacije službe, jer lokalne samouprave ne bi bile u mogućnosti da finansiraju njihovo funkcionisanje.
Zašto nemamo jedinstveni broj za hitne slučajeve?
Marić, međutim, ističe da je potrebno još mnogo toga promeniti na operativnom planu, kako bi srpska služba za vanredne situacije funkcionisala adekvatno.
On podseća da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nije implementirala sistem 112, što je tehnički uslov svake zemlje koja aplicira za članstvo u EU. Ovaj sistem podrazumeva da se pozivom na taj broj dobije veoma brzo sva pomoć, bez obzira da li se radi o elementarnim nepogodama, krivičnim delima ili zdravstvenim problemima.
“I pored skoro četvorogodišnjih nastojanja da se od strane Ministarstva finansija obezbede početna finansijska sredstva (reč je o iznosu od oko 30 miliona evra), nije bilo političke volje da se napravi napredak u ovom veoma važnom segmentu bezbednosti svih građana Republike Srbije”, piše Marić i dodaje da se za sada ne nazire mogućnost da ova sredstva u narednom periodu budu obezbeđena.
Bezbednosna kultura mora biti deo školskog programa
Osim toga, načelnik Sektora za vanredne situacije podseća da još od osamdesetih godina prošlog veka u obrazovnom sistemu Srbije ne postoji razvijena bezbednosna kultura.
“Ovaj problem je doveo do toga da se ne može govoriti o ‘niskoj svesti građana’, već o njenom potpunom odsustvu kada je reč o zaštiti i spasavanju u vanrednim situacijama”, napominje Marić i dodaje da nije potrebno uvoditi nove predmete, već samo proširiti postojeće nastavne planove i programe.
Porodični priručnik za vanredne situacije, koji je izrađen na inicijativu Sektora za vanredne situacije i Misije OEBS-a u Srbiji, ne može da bude adekvatna zamena za školsko obrazovanje o ovim temama, zaključuje Marić.
