Četvrti čovjek
Četvrti put počinjem da pišem ovo pismo i proklinjem sebe što sam Kliku tako olako rekao da. A ustvari nisam ni rekao da, samo nisam odmah odlučno rekao ne. Muzičara terati da piše, to je kao da ... ne, poređenja nema.
Pre deset godina mislio sam da dobro govorim engleski. Onda sam otišao u Australiju. Brzo sam shvatio da sam bio u zabludi. Ne samo što nisam razumevao šta mi se govori, već sam se i na većinu šala samo blesavo smeškao. Svi se oko tebe valjaju od smeha, a ti se samo smešiš.
Tada sam prvi put shvatio kako je to biti glup. Lako je biti glupi turista, ali kad više nisi turista, onda ostaješ samo glup. Ili možda je bolje reći tup. Tuplji si za jedno 20-30%, već koliko daleko tvoje nepoznavanje jezika doseže. I onda polako, zlopatiš se u neznaju, ali slušaš i mic po mic, probijaš se u društvo odabranih, onih koji pitaju, onih koji odgovaraju, onih koji znaju.
Svakim danom sve si im bliži. Hahahahaha odzvanja tvoj sigurni smeh. Šale ne samo da razumeš, nego bogami i pošalice pričaš na lokalnom dijalektu. Da nije laganog akcenta, možda te ne bi zvali Vlad the Impaller svaki put kad te upoznaju.
Srećom sad je sve to iza mene, jer sada živim u Austriji. Bliže sam svojima u Beogradu, ali ima jedan mali problem: tu govore nemački. Za razliku od engleskog, za nemački nikad nisam ni mislio da ga znam.
Izgleda da bečke babe imaju neki sprach-detektor: stalno mi se obraćaju.
Na neki način provale da ništa ne razumeš i stalno te nešto zapitkuju. U tramvaju, uz zaverenički osmeh, samo tebi nešto poverljivo šapuću ili ti dobronamerno, ali zabrinuto saopštavaju da odžačar dolazi sutra u sedam ujutro. Poučavaju te da je to najvažniji momenat u životu svakog Austrijanca . Eto pravog momenta za glupi osmeh! Što manje razumeš, to je smešak širi, a gluplji. To potpuno razoruža i najuporniju babu koja se uz nerazumljivo gugutanje (grgljanje), iskežena unosi u lice tvom detetu. Fiksiraš je i glupo se smešiš. To ih parališe. Onda možeš da se lagano udaljiš. Baba ostane paralisana 2-3 sata, ponekad i po nekoliko dana.
Nemački je četvrti jezik koji učim. Posle srpskog, hrvatskog i engleskog - nemački.
Nije mi lako, ali šta ću. Još pre godinu i po dana iskreno sam žalio jednu svoju drugaricu što pod stare dane mora da uči nemački. Kad ono, nakon Australije, eto i mene u Beču. No, postoji jedna olakšavajuća okolnost. Oduvek sam bio fasciniran nemačkim kovanicama: Gegensprechanlage na nemačkom znači interfon: i Malajci interfon verovatno zovu tim lepim latinskim sklopom, ali ne i Nemci/Austrijanci.
Čovek ne može u dućanu ozbiljna lica pitati imaju li Handschuhe (baba bi me se odrekla da zna kako rukavice zovem ručnim cipelama!)
Zbog svega toga i ljubavi prema nemačkim kovanicama, svoj sam prvi bend u Austriji nazvao Die Kulturzugführer (u prevodu Mašinovođe Kulturnog Voza). Ionako beogradski deo benda dolazi vozom, a bečki U-Bahnom. U ovaj utorak imamo prvi nastup. Mesto se zove Sargfabrik (u prevodu fabrika mrtvačkih sanduka). Na tom mestu je zaista do pre deset godina bila najveća fabrika mrtvačkih sanduka iz bivšeg austrougarskog carstva.
Sada sam se i ja opametio: svoj četvrti jezik ne znam (nisam baš siguran da ću ga ikada znati), ali pesme pišem na nemačkom. Da govorim ne umem, ali ću majci propevati! Evo sa vama delim svoje prvo čedo:
VOR UNS IST DIE KIRCHE
WO LEBT DER GOTT.
WIE IST IHR DER NAME
VÄLLT MIR JETZT NICH EIN:
HEIST ER VILEICHT ALAH
ODER JEHOVA
ODER IST ER BUDHA?
HILFT MIR LIEBER CHRISTI
ERINNERE MICH DARAN
Četvrti put počinjem da pišem ovo pismo i proklinjem sebe što sam Kliku tako olako rekao da. A ustvari nisam ni rekao da, samo nisam odmah odlučno rekao ne.
