Fonet

Život u Srbiji poslednjih desetak godina - nikako slučajno, taman posla - postao je izazovni mentalni zadatak za mnoge ozbiljne kategorije sociologa, kulturnih radnika, istraživača, a bogami i lekara; suočeni s najbizarnijom vrstom ponašanja milionske populacije - koja istinski otkriva duhovni orgazam u kupljenoj flaši ulja, nakon desetočasovnog čekanja u redu ili spiritualne potrebe zadovoljava detaljnim prekopavanjem lokalih kontejnera, u gradu u kojem se đubre ne nosi danima i gde je nestašica vode prirodna pojava, a sve vreme podržavajući upravo one koji su ih doveli do kontejnera - mnogi analitičari ostaju zbunjeni. Ništa im nije jasno: ne razumeju kilometarske redove za šećer, benzin i lekove; nikako ne shvataju kako ljudi u redovima pokorno ćute, nije im teško da na lakšim tropskim temperaturama od pedesetak stepeni čekaju satima; sve će to jednom, kad ponovo bude pobedio, Slobodan Milošević pozlatiti!
Takav društveni dekor golog preživljavanja, prirodno, iznedrio je Kič kao vrhunsku kategoriju ukusa i ponašanja; gotovo sve u ovom društvu, od kulture preko arhitekture do politike u raljama je najprimitivnijih kič-formi; ne govore o tome samo retardirane radio-stanice čiji muzički program podstiče lobotomiju neprekidnom serijom bolesnih humpa-cumpa ritmova s naglaskom na srpskohrvatsko dance-jedinstvo; pevačice i pjevačice, s ove i one strane Drine, nikako se ne zadovoljavaju činjenicom da su trash-zvezde, već nas, odavno pomerene, ishodišno uveravaju kako je to jedina prava umetnost, od naroda, za narod, u ime naroda. Ne govori samo o tome ni zastrašujući teror kiča koji ne prestaje na državnim, privatnim i već-ne-znam-kakvim televizijama; ekstremno veselje, paranoično kokteriranje sa seksom na granici pornografije, imbecilne tekstualne poruke glede osakaćenih ljubavi... direktno nas uvode u peti krug Danteovog pakla u kojem je ama baš sve dozvoljeno.
Taman pomisliš da nema kraja, da je sve tako regularno, zar drukčije sme da bude, čitaš današnje ?Politikine? naslove koji vrcaju od Kičmenog Optimizma (?Srbija nema opoziciju?, ?U knjižarama ima dovoljno udžbenika?, ?U apotekama dovoljno lekova?, ?Na pumpama dovoljno goriva?), smatraš da te ništa ne može iznenaditi... a onda shvatiš da je kič ušao u svoju zvezdanu orbitu; čuješ predizbornu pesmu Srpske Radikalne Stranke (koja se, a kako drukčije, zove nego ?Srpska radikalna stranka?), čuješ kvazioperski glas nekog od sluha operisanog amatera, čuješ zvuk koji te vraća u 1948. kad su ovakve patriotske koračnice bile hit broj jedan na top listama Golog otoka.
Budući da i Socijalistička partija Srbije ima svoju pjesmu (izvođač je jedna od sestara Barudžija, nekadašnja Zagrepčanka), nije daleko od pameti primisao da će nam se ovo što je ostalo od nekakve muzičke industrije pretvoriti u partijsko-šlagerski-biznis; tko zna, uostalom, kakav skriveni muzički adut u svom grlu od rukava čuva Slobodan Milošević?
Umesto nove Elastice, Madonne ili grupe Travis - Srbija, danas, voli SPS, JUL i SRS.
Sve je to - rekli bi naši nacionalni ideolozi - srpski rock?n?roll!