Još jedan dokaz nam je predočen da nismo zdravi.
Bajke da su masovna ubistva negde tamo u Americi gde caruje psihijatrija ali džaba, jer nema duše i ramena za plakanje, te i slično sročene bajke odavno više ne važe.
Najpre smo bili zbunjeni time da su Srbi činili ratne zločine, potom nas je stigla zapanjenost nad silovanjem dece iz komšiluka od strane rođaka, komšija pa i roditelja, sada nas stiže nova napast, a to je pritajeni serijski ubica posle kojeg više niko nije načisto ko je uopšte normalan bližnji.
Ubistvo bez presedana u poznatoj srpskoj istoriji zbunjuje ili barem samo javnost dovodi u čudo nad onim što nam se već odavno sprema.
Jedna zapuštena zemlja u kojoj istraživanje zdravlja nacije ili barem grubo evidentiranje mentalne obolelosti nije urađeno od osamdesetih, zaista nema prava da se čudi.
Od ratnih sindroma, ksenofobije, straha od gladi i socijalnog beznađa, od dnevnog otrova iz medija i političke manipulacije strahovima, od stajaće vojske navijača, od preplašene omladine koja napada u čoporu i ne izlazi iz jazbine bez noža, od svega tog "od", ne stižemo do onoga "do" ili "dokle" ovako?
Ništa se iz ovoga zla neće naučiti niti će šta narod pozlatiti, kao što nikada i nije.
Danas i još najviše prekosutra slušaće se klasična muzika.
A posle ponovo majmuni iz Velikog brata, hapšenje majmuna koje smo nagojili za hapšenje u zoo Srbija i majmunarije dresiranih majmuna koji glume "političke životinje".
Uživajte u mentalnoj slobodi koju vam je priredio psihopata.
