- Da mi je neko ranije rekao da će Aleksandar Vučić biti prvi potpredsednik Vlade Srbije i da će u njegovo vreme biti uhapšeni mnogi, između ostalih i Miroslav Mišković, kao i da će on završiti priču u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije, rekla bih da nema šanse da se to dogodi. Vučić nas je u tom smislu iznenadio, te mi se čini da su ovo njegovih životnih "pet minuta" i da će on to maksimalno da iskoristi. To je ono što možda može da bude dobro za Srbiju. Naravno, posle svega, ja ne verujem da bilo ko u Srbiji može nešto da uradi, ali hajde da vidimo, možda se stvarno dogodi neko čudo -, kaže Brankica Stanković, autorka emisije "Insajder".
Ona za "Danas" govori, između ostalog, o razrešenju slučaja Ćuruvija, o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića, o svom životu sa policijskim obezbeđenjem, o srpskom pravosuđu, te o knjizi koju je objavila.
Spomenuli smo Vučića, kako gledate na to što ga sve češće porede sa Đinđićem?
Ne bih da ih poredim. Zajednička im je ta neka energija, odnosno to "sad ću ovo da uradim i baš me briga šta će ko da kaže". Možda su, eto, u tom delu isti, a to može da bude dobro za Srbiju. Međutim, mi ne znamo ko iz kojih namera nešto radi, a ovo što je do sada urađeno je tek početak nečega, pa ostaje da vidimo da li će i zaista biti nešto od toga.
"Insajder" se ubistvom premijera Đinđića bavio u 28 emisija, da li smatrate da je ta priča završena?
Ta priča nije završena i mislim da mora da bude završena, kao što mora da bude razrešeno i ubistvo Slavka Ćuruvije. Najnovije informacije u vezi sa Ćuruvijinim ubistvom ukazuju da možda može da se očekuje da će neko od ljudi koji su u zatvoru sada progovoriti i o političkoj pozadini ubistva Đinđića. To je svima jasno, kao što je i bilo jasno da ne može Radomir Marković tek tako da odluči da ubije nekog novinara, već da iza svega stoji politika. Isto tako, zašto bi jedan Milorad Ulemek Legija odlučio da ubije premijera Srbije? Tu postoji politička pozadina, koju mi nismo saznali, te njeno otkrivanje mora da bude prioritet i ove vlasti. Bez raskrinkavanja mračne prošlosti Srbija ne može da ima normalnu budućnost.
U knjizi "Insajder, moja priča" kažete da kadar pomirenja Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije, odnosno tadašnje čestitanje Tadića i Dačića, gde je iza njih na zidu fotografija ubijenog Đinđića, najbolje oslikava Srbiju, odnosno da su "svi sve zaboravili i da je svima sve postalo normalno". Zašto je to tako?
Zato što nikoga ništa ne zanima, zato što pamćenje kod većine traje dva dana čak i kada je reč o najvećim skandalima. Srbija ne može da se menja sama od sebe. Mora da postoji neko ko će biti spreman da menja svest građana. Neko ko će da promeni sistem u kojem se ratni zločinac smatra herojem, a nacionalna diva je žena koja je priznala krivično delo (Svetlana Ražnatović, prim. nov.). Ali, ako imate političare koji nju najavljuju kao najveću zvezdu koja će, u organizaciji države, pevati za doček Nove godine, onda će većina u Srbiji da kaže da je sve to u redu i da nema veze što je oštetila budžet za nekoliko miliona evra od prodaje igrača.
Prema službenoj belešci MUP-a, Luka Bojović je bio naručilac Vašeg ubistva. Kada je on uhapšen, nadali ste se da će Vam biti ukinuto policijsko obezbeđenje. Međutim, ispostavilo se da je opasnost i dalje velika, jer su za tri i po godine legitimisane 173 osobe koje su se pojavljivale u Vašem okruženju, od kojih je čak 170 prošlo kroz krivičnu evidenciju. Kakva je danas bezbednosna procena?
Nemam nikakve informacije. Ako ovo potraje i ako ovo bude država u kojoj ću morati još godinama da živim sa policijskim obezbeđenjem 24 sata, onda mi ne pada na pamet da ostajem u takvoj državi. Ali, ipak verujem da će se nešto promeniti i da će neko nešto uraditi. Možda je urađena neka nova procena, a da nisam obaveštena. Uostalom, smatram da ne postoji jak kriminal bez zaštite države. Zna se kako se te stvari rešavaju i kako država treba da pokaže snagu tako da nijednom kriminalcu ne padne na pamet da bilo kom novinaru i građaninu nešto uradi. U tom smislu je jako važno razrešenje ubistva Slavka Ćuruvije, jer su novinari godinama živeli u strahu, budući da se znalo da je njega država ubila, a da nema sudskog epiloga.
A i konačno je rečeno da država stoji iza tog ubistva?
Važno je i što je neko ko je na vlasti konačno rekao da su Ćuruviju ubili pripadnici službe bezbednosti koja je deo državnog aparata. To smo svi mi znali. Takođe, to je i u "Insajderu" objavljeno još 2008, a bilo je jasno i iz dosijea „Ćuran“. Pitanje je, međutim, zašto je Miloševićev režim i državni aparat, koji je bio spreman da ubije i novinare, bio zaštićen toliko godina. Na kraju, smatram da je ovim poslednjim hapšenjem poslata, možda nesvesno, poruka da u Srbiji više neće biti nekažnjenih zločina i da niko više neće moći da ubija novinare ili da im preti. To je jako važno posebno kada se u obzir uzme činjenica da su oni koji su danas na putu da do kraja razreše ubistvo Ćuruvije bili na vlasti i kada je on ubijen. Takođe, ne treba zaboraviti da mnogi koji su radili u tadašnjoj službi bezbednosti rade i danas u toj istoj službi. I zato mislim da je ovo od akcije „Sablja“ možda najvažniji događaj za Srbiju. Sada je i u slučaju ubistva Ćuruvije zvanično raskrinkan državni aparat koji je funkcionisao tako što Državna bezbednost prati, JSO puca, a sve po nalogu porodice Milošević-Marković, koja odlučuje ko će biti ubijen. Nadam se da se tako nešto više nikada neće dogoditi u Srbiji. A da se ne bi nikada više dogodilo, neophodno je da se sve razreši do kraja i da i zvanično bude obelodanjeno i to ko je Radomiru Markoviću naredio da organizuje ubistvo Ćuruvije i zašto.
Inače, možda se u slučaju Ćuruvija ne bi ni dogodio ovakav iskorak da nije bilo velikog rada Komisije na čijem je čelu Veran Matić i stvaranja atmosfere koja je dovela do toga da to ubistvo mora da se reši.
Vaša knjiga „Insajder, moja priča“, u kojoj iznosite brojne informacije i zastrašujuće detalje, izašla je pre skoro četiri meseca. Da li ste iznenađeni izostankom reakcije nadležnih institucija?
Nastala je potpuna tišina i to je meni čudno. Nije, dakle, bilo nikakvih reakcija, osim onih od "običnih" ljudi. To meni i jeste najvažnije, ali očekivala sam da će se nešto pomeriti sa mrtve tačke, zato sam i napisala knjigu. To nije književno delo, tu je samo napisano ono što se dešavalo i što se dešava. Nekako sam mislila da će, kad se sve to pojavi crno na belo, neko morati da reaguje. Ako je predstavnicima nadležnih institucija važno da u ovoj državi svi mogu da žive i rade normalno, meni je onda normalno i očekivano da se neko oglasi i da kaže da će rešiti problem, ali da onda stvarno i reši.
Dakle, šta Vam govori tišina koja je nastala?
Govori to da u Srbiji nikoga ništa ne zanima. To je toliko poražavajuće. S druge strane, i mediji su pokazali kakvi su zapravo. Sve je ostalo na tabloidnim naslovima, koji sugerišu kako ja sama tvrdim da je kupljena snajperska puška iz koje treba da budem ubijena. Kao da sam ja to izmislila ili kao da sam ja došla do tih podataka. Namerno ili slučajno uporno preskaču činjenicu da su to zvanični podaci MUP-a, koje sam ja samo objavila. Tabloidi su takvim naslovima i tekstovima umanjili značaj cele priče.
Koji je serijal bilo najteže uraditi? Da li je to serijal "Službena (zlo)upotreba", koji se bavio "građevinskom mafijom", te "Lukom Beograd" i zemljištem na kojem je izgrađen poslovni centar "Ušće"?
Da, taj serijal je bio najzahtevniji, ali je, takođe, i serijal "Patriotska pljačka", o državnom novcu koji je odlazio na Kosovo, bio zahtevan s neke druge strane. Kod serijala "Službena (zlo)upotreba" nije bilo konkretnih dokaza da je neko nekome dao novac, da je neki biznismen finansirao neku političku stranku. Onda je trebalo sve analizirati, videti koji je zakon usvojen na štetu građana, a u interesu biznismena. To je ujedno bio i serijal kojim su obuhvaćeni sve stranke i svi biznismeni.
